Nikada ne čitajte knjige o streličarstvu,
nikad ne kritikujte tuđu tehniku 6.deo

 

Ovo je šesti deo engleskog prevoda intervjua na japanskom sa Hiroši Tadom. Možda bi ste želeli da pročitate prvo predhodne delove:

• deo 1.: istražuje samurajsko poreklo Tada Senseija i njegov susret sa osnivačem Šotokan Karatea Ginchin Funakoshiem.
• deo 2.: govori o susretu Tade senseija sa osnivačem Šin-Šin Toitsu-Do Tempu Nakamurom.
• deo 3.: otkriva šta Hiroši tada misli o telepatskom treningu.
• deo 4.: pročitajte šta Tada Sensei misli o japanskom budou i katama.
• deo 5: naučite o najuticajnijim osobama u istoriji Japana, kao i njihove veze sa japanskim budoom.
  

Tetsuju Ogura, poslednji Uchi-Deshi Tesshu Yamaoke i jedan od osnivača Ichikukai

 

Tada: Prvo na redu je vežba Kokyu-ho. Sedi se u seizi, nastojeći da se uparite sa zvukom zvona, pevajući redove iz Šinto molitvi glasom koji dolazi iz celog vašeg tela. Vremenom kada se vaš glas umori: "bum", bili biste udareni od pozadi. Kada se to desi glas bi vam ponovo proradio (smeh). Pa, kada bi ste bili u stanju da to radite svakoga dana po 10 sati, počevši od četvrtka u kontinuitetu pa do nedelje, onda bi ste mogli da postanete član po prvi put. U to vreme ja sam trenirao i karate i aikido i bio sam fizički jak. Međutim šta god radio, ne bih se toliko umorio, ali bi mi deo oko pupka i centra bio skroz utrnuo. To je zbog toga što smo sedeli u seizi. Čak i tada u tome je bilo nečeg poprilično misterioznog - iako su moja leđa udarana veoma jako da sam imao modrice, kada bi se trening završio, osećao sam da mi je celo telo živo a da mi koža isijava. Potpuno je isto ako kontinuirano ponavljate tip kokyu-ho vežbe koja pročišćava vaš um i telo. Nisam u to vreme najbolje razumeo, ali je važno da glas i zvuk zvona budu usaglašeni u istom duhu.

Uchida: Nikada ne bih mogao da odem na tako zastrašujuće mesto...(smeh)

Tada: Ovdašnji lideri su svi odlazili tamo (misli na lidere iz Gessonji Dojo-a). Iz Yiyugaoake su možda išli Aki Kobori i Ryouzou Hirose. Stranci su takođe odlazili i gospodin Masumori Aoki je počeo dolaziti nakon što je napunio 65 godina. Žene su takođe dolazile. To je lepo. Kada uđete u sve to to i ne izgleda tako loše kao što ljudima spolja izgleda.

Uchida: Jedan mladić koji je moj poznanik i vežba aikido na njegovom univerzitetu praktikuje Ichikukai. Nakon prvog odlaska postao je zavisnik i čini mi se da odlazi baš često. Kada sam ga upitao: "Da li je prijatno?" on mi je odgovorio: "Zabavno je!"... (smeh)

Tada: Postajete sposobni da razgalite vaš duh. Kada sam bio mlađi, odlazio sam svakog meseca. Godine 1964. kada sam otišao u Evropu, oni su se preselili iz Nogatamachi-a u Maesaw-u, u Higashi-Karume. To je verovatno zbog pritužbi na buku.(smeh)

Uchida: Postoji još jedna stvar koju želim da vas pitam. Kada podučavam strance često pomislim kako je struktura i način na koji koriste svoja tela drugačiji, ali kada razgovaram sa vama o vašem iskustvu podučavanja aikidoa u Evropi nemam utisak da postoje tolike razlike.

Tada: I nije mnogo drugačije. Mogu reći da je sve isto. Nikada nisam imao nikakvih problema.

Uchida: U mom nedavno objavljenom radu napisao sam da Evropljani imaju drugačije fizičke senzacije od nas i da je način na koji koriste svoje telo drugačiji. Takođe nazivi za neke delove tela nisu u saglasnosti sa našima. Npr. kada Amerikance podučavate aikidou, neke vrste pokreta su izuzetno teški za njih da ih nauče. Kakva su vaša iskustva u vezi sa tim?

Tada: Potpuno drugačija. I van Hombu Dojo-a ja sam podučavao studente aikido, npr. iz agencije za odbranu, na Keio Univerzitetu, Waseda Univerzitetu, Gakushuin Univerzitetu mada to nije drugačije ni u kom smislu. Otišao sam 1964. godine i izveo prvi Shodan 1968. godine koji nije bio ništa manje vredan od japanskih Shodan-ova. Oni su imali izdržljivost i bili su jaki. Otišao sam 1964. godine i vratio sam se 1970. godine, svi koji su kontinuirano vežbali napredovali su i postali vešti. Ali , koliko su zapravo sadržaja shvatili međutim, to je druga stvar. Nisam se ni malo mučio dok sam ih podučavao. Tehnike u Tachiwazi, a takođe su bili u stanju da izvedu tehnike u Suvariwazi i Hamnihantachiwazi isto kao i učenici u Japanu. To je delom i zbog toga što ne postoje takmičenja u aikidou, i smatram izuzetnim to što ne postoje osećanja konfrontacije i upoređivanja u okviru aikidoa. Nekad neke stvari nisam mogao da razumem zbog suptilnih razlika u jeziku...

Uchida: Ova diskusija je za mene otkrovenje. Siguran sam da je vaša percepcija na tu temu mnogo dublja od moje. Da li postoji neka vrsta bazičnih telesnih operacija zajednička svim ljudima, koja je internacionalna?

Tada: U početku nisam razumeo jezik baš najbolje. Uvek sam išao naokolo sa malim rečnikom koji sam nabavio u univerzitetskoj knjižari. U svakom slučaju na treningu ali i u drugim stvarima svi bi imitirali ono što bih radio bez pitanja, pa sam čak i u svakodnevnom životu uvek morao biti na oprezu! Kao što sam ranije pomenuo, u Veneciji 1968. počeli smo najtežu vrstu treninga Andju Dazu. Ono što se ne može razumeti konkretno, kroz konkretne metode, jako je teško trenirati. U Italiji sve više članova je dolazilo na Ki No Remu. Nije bilo ni malo otpora. To je bilo isto kao kada bi smo vežbali štap, mač ili Kokyu-Ho.

Uchida: To je zanimljivo, kako ste uspeli da privučete toliko Italijana sa lakoćom, šta su oni zapravo tražili kada su došli?

Tada: Naravno da to zavisi od osobe, ali svaka od njih imala je različite ciljeve zašto vežba. U početku bile su tu i neke žene koje su mislile: "Ja sam slaba kao zec, ali nekako postaću kao vuk i obrisati sa protivnikom pod, ali su bile razočarane kada su saznale da je "Aikido ljubav i harmonija". (smeh)

Uchida: Da li su odustale?

Tada: Ne, nastavile su. (smeh)

Uchida: I ja sam tako razmišljao. (smeh)

Uchida: Što se tiče istočnjačke duhovne kulture, da li je postojao neko ko ju je unapred poznavao i bio privučen time?

Salvatore Mergé, učenik Morihei Ueshiba od 1942.

Tada: Da, bio je profesor po imenu Merge (napomena: Salvatore Merge). Pisao sam o njemu u vezi osnivača Aikikaia Italije. Tokom rata Merge je bio vezan za Italijansku Ambasadu u Japanu. Nakon rata vratio se u Italiju i postao učitelj u školi za istočne jezike. Dok je Merge bio u Japanu on je čuo za aikido i došao da poseti Uešibin Dojo. Ipak, rečeno mu je da mu neće biti dozvoljeno da uđe u Dojo. U to vreme bilo je potrebno da imate bar dve preporuke da bi ste pristupili Dojo-u i nije bilo dozvoljeno strancima da pristupe. Uprkos tome, gospodin Merge je sedeo ispred Dojoa svaki dan sve dok mu nisu dozvolili da uđe. On je iskazivao veliku zahvalnost i poštovanje prema O Senseiju. Studenti japanskog jezika u školi u kojoj je on predavao su ga čuli kako govori o njemu i bili su prvi koji su se upisali. Povrh toga postojao je i jedan čuveni naučnik i poznavalac istočne kulture i prevodilac Upanišada na italijanski jezik, profesor Filippini, koji je čuo moje tumačenje aikidoa i momentalno izjavio: "Aikido nije sport, aikido je japanska kultura, zen u pokretu." Ovo je prevela na Italijanski Daniela Marasco (član Gesonji Dojo-a) iz onoga što sam napisao u ,,Osnivačima Aikikaia Italije" za ,,aikido Tanyu".

Aikikai Italia - Aikikai d' Italia

Uechida: To je impresivna organizacija.

Tada: Zvanično ime "Aikikaia Italije" je "Društvo za tradicionalnu japansku kulturu - Aikikai Italija" i autorizovana je kao neprofitna organizacija broj N.526 od strane predsednika Italijanske Republike 8. jula 1978. To je zaista nešto kada vas priznaju kao italijansku državnu organizaciju. Jedna je stvar kada japanski narod stvori organizaciju koja promoviše japansku kulturu, ali pomisao da aplicirate za priznavanje u smislu organizacije koju priznaje tuđa vlada - takva dozvola se ne dobija često.

Uchida: U svakom slučaju to je impresivna organizacija.

Tada: Trenutno postoji oko 5.000 članova i nastala je i finansira se kroz godišnje članarine koje plaća članstvo. U stranim zemljama ovaj vid organizacije ne prima nikakvu eksternu finansijsku pomoć da bi se pokrili troškovi njenog održavanja i razvoja, nezavisnost se postiže kroz godišnje takse koje plaća članstvo. Taj osećaj za razvoj asocijacije je veoma jak.

Uchida: Osim onih ljudi koji su u vezi sa Merge Senseijem kakvi su još ljudi dolazili?

Tada: Pa, različiti tipovi ljudi. Naravno mnogi od njih su bili zainteresovani za japansku kulturu. To su doktori, advokati, studenti, neki koji su zainteresovani za bavljenje nekom fizičkom aktivnošću. Baletski igrači, koji su videli demonstraciju aikidoa ili neki koji su došli preko poznanika na preporuku. Ako bih morao da ih definišem, većina njih su bili intelektualci. To je ono što je vezano za aikido i slično je u svakoj zemlji.

Uchida: Šta mislite zašto je to tako?

Tada: Možda dolaze zbog toga pošto bi čuli glasine o Moriheju Uešibi Senseiju, čitajući knjige i znajući ponešto o tome šta je aikido.Takođe, aikido ima neki svoj sopstveni ritam. Njegova osnova je slobodan duh, i ljudi gledajući ga dobijaju jak osećaj u vezi njega. Nakon gledanja demonstracije aikidoa, jedan univerzitetski profesor je rekao: "Za mene, aikido izgleda isto što i muzika."

Uchida: Kakav mentalni stav vi zahtevate od vaših učenika?

Tada: Ne postoji mnogo različitih klasa studenata. Ne mogu to ni da rezimiram u jednoj reči. Neće, naravno svi postati profesionalci. Postoje i oni koji praktikuju vežbanje kao neku vrstu zdravstvene metode. Ipak, ne možete da tražite i ovde i tamo. Davno, kada je moj otac počeo da se bavi streličarstvom, moj pradeda ga je upozorio na dve stvari: "Nikada ne čitaj knjige o streličarstvu. Nikad ne kritikuj tuđu tehniku" - te dve stvari. Rekao mi je da nikad ne čitam knjige o streličarstvu u velikoj meri i zbog toga jer to može dovesti do sumnji i nedoumica kod onog koji vežba. Npr.: "Moj sensej je rekao ovo, drugi sensej je rekao nešto potpuno drugačije ... Koji je najbolji? Možda ako uzmem najbolje delove oba metoda?..." Ovo je najbolji primer nekoga ko nikada neće napredovati u aikidou.

Uchida: Ja ne mislim da postoji mnogo knjiga o aikidou.

Tada: Knjige su za ljude koji već nešto znaju o aikidou i koji neće zaboraviti ono što su već naučili, ili su referenca za one koji ne viđaju često svoje učitelje. Najvažnije je reći da nećete napredovati samo ako čitate!

Uchida: Šta mislite o tome kada razni iskusni ljude govore o borilačkim veštinama, na primer teorijske knjige i nešto slično tome?

Tada: Nešto poput toga je sasvim u redu. Ipak, može se napraviti greška u načinu kako čitate te knjige i postai "zagrižen tajnama". U prošlosti takve knjige nisu bile omiljene.

Neko no Myojutsu ("The Mysterious Technique of the Cat") od Issai Chozana (1727.) sadrži i "The Demon's Sermon on the Martial Arts: And Other Tales".

Uchida: Vi ste čitali:"The mysterious technique of the cat". Nikad nisam čitao knjige o budou pre, ali nakon ovog što sam čuo od vas pomislio sam da bi bilo u redu da pročitam nešto slično tome. da li je to loša ideja? da li bi bio "zagrižen tajnama". (smeh)

Tada: Kada trenirate aikido, ako niste pažljivi, desiće se nekad da nešto preskočite ili ne uočite i da vam nešto promakne. U vreme kada početnik treba da se bavi treningom, a pokušava da uradi nešto što je moguće samo ukoliko je vešt i vičan, upropastiće trening. I na kraju, u njegovoj glavi tehnike baze biće u neredu. O Shou-san (The Chief priest at Gesonji) napisao je: "Kyakka shouko", u prevodu: "Pazi kako hodaš!". I sa te tačke se može posmatrati.

Uchida: Danas postoje časopisi kao što su: "Hiden-koryu Bujutsu" i razni članci o teorijama tehnike i tajnama borilačkih veština koje se mogu pročitati u takvim časopisima, da li tu vrstu "Kobudo novinarstva" smatrate da bi početnici trebali da izbegavaju da čitaju?

Tada: Ako neko želi da ih pogleda - neka ih pogleda. Ipak, oni koji ozbiljno žele da slede neki put, mogu često i da skrenu sa njega.

Uchida: A neko poput mene?

Tada: Nećete mnogo napredovati, a opteretićete sebe sa mnogo nepotrebnog tereta.

Uchida: Postoji jedan novi talas, pokret u Kobudou, sa ljudima koji su jedna ili dve generacije mlađi od vas, kao što su: Hiroyuki Aoki, Yoshi Nori, Kono, Tetuzan Kuroda i Kajo Tsuboi - koji rade neke interesantne stvari. Zahvaljujući njima entuzijazam među mladima raste. Šta vi mislite o njima?

Tada: Zašto da ne?

Uchida: Šta ste mislili kada ste to rekli?

Tada: Govorio sam o tome ranije, o tome kakve su bile tradicionalne metode, recimo u vreme moga oca. To je bilo sa namerom da trening bude profesionalan. Naravno, tu su uvek bili i ljudi koji nemaju učitelja. Najgori mogući slučaj je kada neko nema senseija a želi da uči. Neko ko ne može da pronađe šihana po svojoj meri.

Uchida: Ako je prisutan učitelj onda neko ko vežba može napredovati bez čitanja knjiga i pravljenja poređenja, da li je to ono što mislite?

Tada: Nešto slično tome, ali malo drugačije. (smeh) To nije tako teško. Međutim, danas je veoma teško. Od detinjstva smo vaspitavani da recitujemo "Shishogokyou" (四書五経 / četri knjige i pet klasika Konfučionizma) i ponašali smo se u skladu sa tim načinom razmišljanja. Odrastao sam u takvom svetu, ali danas je potpuno drugačije. Kritička analiza u modernoj Evropi i u američkom naučnom stilu je korisna i tako je ovdašnji svet sadašnjice sazdan. To omogućuje da neko dosegne neku određenu tačku ali se ja pitam da li je moguća ili ne, pojava istinski velikog budoke? Mislim da će to biti teško.

Uchida: Kako mislite da će put aikidoa izgledati u budućnosti?

Gore