•  I međunarodni seminar 2022.

• II međunarodni seminar 2003.

• III međunarodni seminar 2004.

• IV međunarodni seminar 2005.

• V međunarodni seminar 2006.

• VI međunarodni seminar 2007.

• VII međunarodni seminar 2008.

• VIII međunarodni seminar 2009.

• nakon svega

---

I međunarodni seminar 2002.

Čekali smo sa puno nestrpljenja podnevni let tog četvrtka, 27. juna 2002. godine. Iz Londona su nam pristigli Vilijam Smit sensej i gospođa Smit, pored njih i Mire Zloh, Rob Baulk, Mark Mašin, Pat Narej i Filip Vinter. Seminar je otpočeo!

Prvi trening bio je održan sutradan uveče, pa u subotu u dva navrata i nedelju pre podne kao što najčešće izgledaju aikido seminari tog tipa. Nije mi cilj ovde da govorim o samim treninzima – svako od tada prisutnih poneo je svoje utiske koji posle toliko godine dobiju posebnu patinu.

Ono što je sigurno većini promaklo od uzbuđenja, to nije običaj pri prvom susretu, je činjenica da smo dobili osim kursa i ispit za dan pojaseve na prvom seminaru. Meni je, što i sad smatram velikom čašću, dok sam sedeo pored njega Smit sensej rekao da ispitujem za 2. i 3. dan, dva minuta kasnije Novak i ja smo imali svoj ispit za 4.dan. Želeo je očigledno da neposredno prenese svoj autoritet svestan da nećemo verovatno imati mnogo zajedničkog vremena ubuduće. Bio je godinama bolestan, u svojoj 73 je došao u Beograd, ispostaviće se samo tog vrelog leta.

Na ispitu su u sklopu seminara, dan pojaseve tog 30. juna 2002. dobili: Saša Obradović i Novak Jerkov 4.dan; Nebojša Oklobdžija 3.dan; Igor Strahinić, Edin Bećković, Vladimir Pelegrin, Ljiljana Pelegrin, Aleksandar Karišik, Dragan Antić 2.dan i Veselin Zarić Sho dan.

Na posletku, Vilijam Smit sensej je prihvatio da bude tehnički direktor našeg aikikaija. Veliki borac malog rasta iz siromašne bokserske porodice, ispod strogog držanja starog gospodina krio je toplu i iskrenu dušu čoveka koji je živeo aikido celim svojim bićem.

"Imao sam 32 godine, ali sam već radio kao instruktor fizičkih vežbi i bavio se mnogim sportovima. Prvo mesto na kom sam vežbao bio je Koventri Roud (Coventry Road), sa g. Ralfom Rejnoldsom (Ralph Reynolds). On mi je i danas dobar prijatelj i zove me svake nedelje. Više je bilo u njegovoj priči, nego u onome što smo radili: "harmonija, način života, bez mržnje, bez osvete, ljubomore i laži", što mi se dopadalo. To se poklapalo sa načinom života koji sam živeo uz crkvu. Dođo je bio u užoj gradskoj zoni, a posle treninga bismo odlazili u obližnji pab u kome je gotovo svake večeri bilo tuča, mada mi, kao aikidoke, nismo u njima učestvovali."^[1], deo je intervjua koji je napravljen dve godine nakon našeg seminara u kome je majstor govorio kako je počeo da vežba i šta ga je privuklo aikidou.

Nekoliko godina kasnije kada je priča o neposrednom priznanju naše organizacije postala aktuelna, UKA je bila na neki način mentor u tom procesu, Smit sensej mi je poslao pismo za koje je insistirao da bude pravo pismo a ne mail. Želeo je da iza njega ostane materijalni, pisani trag kao podrška ako mi ikad bude nešto slično tome zatrebalo.

Na sreću, nije bilo nikada potrebe za tim. Jednog dana, ako se pojavi knjiga od autora čiji tekst čitate, u njoj će se naći i to pismo, uspomena na malog rastom ali velikog čoveka i velikog učitelja. Zahvaljujući Vilijamu Smitu i Kazuo Čibi senseiju UKA je 1988. bila prva organizacija u svetu koja se izborila da bude prepoznata od Hombu dođoa izvan Japana. Bio je sasvim svestan koji će izazovi biti u narednim godinama ispred nas.

II međunarodni seminar 2003.

Nakon osam meseci od seminara sa Vilijamom Smitom održan je drugi međunarodni seminar koji je vodio Filip Smit, njegov sin. Seminar je održan tada i u narednih četiri godine u SC "Pinki" u Zemunu. Uz senseija, ponovo su bili sa nama: Mark, Rob i Mire i po prvi put braća Vens, Loren Hil i Majk Smit.

Bio je i ispit, za Sho dan su položili: Milan Dukić, Jelena Drvendžija i Aleksandar Nikolić.

III međunarodni seminar 2004.

Četvorodnevni seminar aprila 2004. bio je jako ambiciozno zamišljen i isto tako realizovan. Seminar su vodili Filip Smit 6.dan i Gordon Džons 6.dan a sa njim je pristigla velika grupa od 12 gostiju iz Engleske! Na početku seminara pozdravio nas je prvi sekretar ambasade Japana g. Kurokava. Sledeće godine bili smo gosti kod njega u Tokiju i uz bogatu večeru, starogradske pesme i odličan sake smo se prisećali tog seminara!

Ispit je bio ponovo samo za Sho dan pojas koji su tada dobili: Srđan Rusić, Milan Likić, Milorad Mirčetić, Nemanja Stanisavljević, Ado Budimlić i Marija Đorđević. Niko od njih danas nije aktivan.

 

IV međunarodni seminar 2005.

Filip Smit je bio ponovo sam sa nama u Beogradu. Ne baš sasvim sam, došlo ih je još šestoro sa njim iz Londona.

Seminar je počeo unošenjem skroz novih strunjača u dođo. Zahvaljujući tom tatamiju preko osamdeset učesnika imalo je preko 500 m² strunjača na raspolaganju za vežbanje. Tatami je stigao baš pred seminar kao donacija vlade Japana našoj organizaciji i posle seminara veliki deo strunjača je krenuo ka starim i ka novim dođoima.

Na ispitu za dan je bilo i kandidata koji nisu položili, to se desilo nakon dugo vremena, a oni koji su prošli su: Igor Strahinić, Edin Bećković, Vladimir Pelegrin, Ljiljana Pelegrin za 3.dan; Vesna Strahinić, Ivana Kovačević i Predrag Tadić za Sho dan.

 

V međunarodni seminar 2006.

Seminar od 7 - 9. aprila 2006. su vodili Filip Smit 6.dan i Gordon Džons 6.dan. Bilo je prisutno i deset gostiju koji su pristigli sa njima. Velika sala i preko sto učesnika.

Na ispitu su te godine položili: Srđan Rusić, Aleksandar Nikolić i Nemanja Stanisavljević za 2.dan; Aleksandar Čavić, Ivan Todorović, Ana Jovanović, Vlade Satarić, Dejan Žikić, Milan Bošković, Marko Tatar, Ivan Tašić i Aleksandar Punoš za Sho dan.

Nekoliko meseci nakon seminara 24. avgusta 2006. umro je veliki učitelj Vilijam Smit MBE, Šihan.

 

VI međunarodni seminar 2007.

Seminar od 30. marta do 1. aprila 2007. su vodili ponovo zajedno Filip Smit 6.dan i Gordon Džons 6.dan. Na seminaru je prisustvovalo 117 učesnika iz desetak aikido organizacija što je bila retka pojava kod nas tih godina.

Na ispitu su dobili više pojaseve: Nebojša Oklobdžija 4.dan; Ivana Kovačević, Milorad Mirčetić, Milan Likić, Predrag Tadić i Marija Đorđević 2.dan; Aleksandar Pavlović, Katarina Obradović (tada Novaković), Miloš Todorović i Srđan Pešić Sho dan.

VII međunarodni seminar 2008.

Krajem maja 2008. održan je seminar sa Gordon Džons senseijem. Treninzi su bili organizovani u danas nepostojećoj sali u Ševinoj ulici u Zemunu. Došli su nam u goste i stari aikido drugari sa kojim smo se prisetili "slavne" zajedničke prošlosti.

Na ispitu, održanom 28. maja položili su: Ana Jovanović, Dejan Žikić, Milan Bošković, Ivan Tašić i Aleksandar Punoš za 2.dan i za Sho dan Vanja Kaluđerović, Marko Petrović, Kanoko Tsuda, Duško Kulačin i Tamara Drljević.

 

VIII međunarodni seminar 2009.

Osmi seminar bio je i poslednji iz ovog ciklusa. Na seminaru su bili prisutni Gordon i Filip zajedno. Nekoliko meseci pre seminara Aikikai Srbije je dobio direktno priznanje od Hombu dođoa i u toj novoj situaciji UKA instruktori nisu videli više, po rečima Gordona Džonsa "point of interest" za buduću saradnju. Nikad se ne bih setio tog pointa! Filip Smit je celu situaciju tada opisao kao, citiram: "bad communication". Do priznanja od strane Hombua (Hombu Dojo Recognition) je došlo da podsetim, krajnje ironično, baš uz podršku engleske aikido organizacije.

Seminar je bio ponesen "sajonara" duhom i zatvaranjem jedne priče, a ispit smo održali zajedno ali i odvojeno, Gordon, Filip i ja, prijave su, po prvi put, otišle u Japan ispred naše organizacije. Položili su: Vladimir i Ljiljana Pelegrin i Edin Bećković za 4.dan; Aleksandar Nikolić za 3.dan; Aleksandar Pavlović, Ivan Todorović, Katarina Obradović, Vlade Satarić za 2.dan i Novak Vujičić, Srđan Đorđević i Nikola Ivanović za Sho dan.

Rastali smo se naravno - krajnje korektno. Mi smo se, pošto oni prirodno nisu ni morali, "pravili Englezi"!^[2]

Nakon svega

Krajem te godine Gordon Džons je mene i uz dosta muke i Novaka Jerkova predložio za 5.dan koji je i stigao nakon Kagami biraki ceremonije januara 2010. godine.

Od te 2010. Gordon Džons sensei je nastavio da dolazi i drži kurseve ekipi ne bez razloga bivših, i za nekoliko njih od tog poslednjeg zajedničkog seminara otpalih članova AD "Zemun".

Filip Smit sensei se više nije pojavljivao u Srbiji, bar da je meni poznato.

Pomenuti period od 2002. do 2009. godine doneo nam je potpuno novo iskustvo sa aikido zajednicom sa kojom nismo imali do tada dodira. Generacije naših učenika su svoj prvi dan pojas dobile na često neizvesnim ispitima po same kandidate tokom tog perioda. Osim instuktora, preko 20 vežbača sa ostrva su bili naši gosti čineći svaki od pomenutih seminara u pravom smislu međunarodnim i neponovljivim.

Sama organizacija je u tom periodu ojačala i sazrela i došla do neposrednog priznanja od strane Hombu dođoa. Nesporno je bilo veliko zalaganje i velika zasluga u svemu pomenutom sva tri Šihana: Filipa Smita, Gordona Džonsa i Vilijama Smita.

Jedinstvene Kumiđo Sanshi kate Taiva Kazuo Čibe senseija koji je bio učitelj sve trojce a koje intezivno vežbamo poslednjih godina na neki način su i sećanja na njih i želja da duh škole koju smo tek osetili nastavi da živi među nama.

Tekstovi Čibe senseija koji su često deo ovog biltena su tu da nas podsete na velikog majstora i njegovo duboko i slojevito promišljanje o aikidou, tako različito od njegove eksplozivne i oštre tehnike na strunjačama.

Na kraju vežbanja kada se naklonite ka kamizi (čelu sale gde stoji obično osnivačeva slika ili kakemono) ne iskazujete poštovanje samo njemu nego i svim učiteljima koji su znanje preneli do vas, to podrazumeva i učitelje vaših učitelja. Zemlja iz koje je naša veština potekla gaji posebno poštovanje prema učenju i znanju. Jako je popularna priča da učitelji jedino nisu dužni da se poklone pred carem, veruje se da je i caru učitelj potreban. Naravno, ovo ne odgovara istini, pokloniće se i učitelji caru, to je deo osnovne kulture i poštovanja koje tek učitelji moraju da gaje i da prenose!

Na svakom od pomenutih međunarodnih aikido seminara sa nama je bio i Mire Zloh i ta skoro decenija nas je ponovo kroz aikido zbližila. Ovaj tekst je podjednako mogao i Mire da napiše - imao je suprotan ugao gledanja na pomenute događaje i siguran sam da bi napisano bilo zanimljivije za čitanje od ovog mog podužeg štiva.

Ova dvadeseta godišnjica od prvog seminara sa Vilijamom Smitom 2022. je ujedno i 40. godina od Miretovog i mog zajedničkog početka u aikidou. Mi smo svojim aikido putem na vremenskoj liniji zaokružili opisani period međunarodnih seminara Aikikaija Srbije sa obe strane skoro podjednako.

Nastojaćemo da pomenutih 40 godina obeležimo na strunjačama u okviru tradicionalne zimske aikido škole krajem decembra 2022. na mestu gde smo zajedno počeli svoje aikido putovanje u "Pinkiju" u Zemunu..

aikido bilten br. 21 2022.

_______________

^[1] Intervju: "William Smith – moj život" iz juna 2004. (aikido bilten br.6 iz 2007.)

^[2] Za mlađe, to je ono kad se kulturno praviš blesav i da ne razumeš šta se dešava oko tebe a jasno je svima da sve što je izgovoreno neodgovara istini. Engleski lokalni specijalitet je u pitanju – u suprotnom bi se zvalo "pravi se Francuz" ili "pravi se Italijan"...

^[3] Višeslojnu Drugu Sanshi katu, sa skrivenim mačem u vežbi štapom vežbali smo od 2003. godine. Prvu Sanshi katu, za nas po redosledu drugu, koja krije sa predhodnom sve tradicionalne kumijo vežbe u sebi i ima više pokreta od svih njih zajedno, proučavamo od nekoliko meseci pre "XX letnje aikido škole 2021".

Gore