Jedan od učitelja Hiroši Tade, Tempu Nakamura, bio je poznat po treningu sečenja bambusa. Bambus je bio obešen da visi na dve uske trake papira koje su se držale sa druge strane na tupoj strani noža u rukama dva asistenta (beleška: na gornjoj slici je jedan kraj oslonjen na šolju za čaj ). Cilj je bio preseči bambus a da se papirne trake ne pocepaju. Koichi Tohei je nastavio ovaj metod trenninga, kako je rekao njegov sin Shinichi Tohei.
Ovo je treći deo engleskog prevoda intervjua na japanskom sa Hiroši Tadom.
Takođe, možda će vas interesovati i tekst: "Dan kada sam pristupio Ueshibinom dođou“ u kome prepričava svoj prvi susret sa O senseijem Morihejem Uešibom.
Uchida: Bilo je nešto kao zujanje zujalice ...
Tada: Umesto slušanja upijate zvuk, a kada zvuk nestane, upijate zvuk koji se ne čuje - "slušajte pažljivo i čućete glas neba“. To je Anjo-daza (beleška: 安定打座 -Anđo-daza). Naravno, ponašanje posle oglašavanja zvuka zujanja je za početnike bilo moguće tek nakog direktnog iskustva. Ukoliko se ovo shvati dobro, zvuk zujalice neće više biti potreban.
Ukoliko se ovo shvati dobro, zvuk zujalice neće više biti potreban.
Uchida: Da li je ovaj metod meditacije joga?
Tada: Metode korišćenja zvuka u meditaciji su sasvim uobičajene u jogi. Međutim, rečeno mi je da je ovaj metod započeo da primenjuje Tempu sensei. Sensei je stalno tražio inovacije kako da nauči svoje studente da bolje i brže dostignu ona stanja duha koja se ne mogu uobičajeno dostići bez dugih perioda treniranja. Jednom prilikom bio je pozvan u neku fabriku. Napon električne energije (struje) bi u određenom ritmu opadao i u jednom momentu je nestala tišina u celoj fabrici. U tom momentu sensei se zadubio u stanje koje je bilo isto onome koje je doživeo tokom dugih perioda zazena u Himalajima. Tada je pomislio „to je to“ i počeo da primenjuje ovaj metod.
Uchida: Dakle, da li to znači da su umesto normalnog zvuka niske frekvencije zvuka bolje?
Tada: To je nizak zvuk i dobro je da odjekuje unutar vas, kontinuirano nizak zvuk koji nestaje.
Uchida: Mislio sam na fokus na zvuk kao na zvono čija se rezonanca postepeno smanjuje. Šta još ima? Govoreći o telepatskom treningu, izveo sam ga i ja jednom u Chibi.
Tada: Telepatski trening zahteva da provedete ozbiljno vreme u ozbiljnom istraživanju. Ovo izvodimo u “Aikikaiju Italije”. Iz tog razloga, svake godine imamo nedelju dana dugačak seminar osnovne obuke Kokyu-hoa, Anđu-daze i telepatije. Započeli smo ovu vrstu treninga u “Aikikaiu Italije” nakon što sam držao četiri godine letnji seminar aikidoa u Veneciji. To je bilo po prvi put da smo izveli ,,ne-misleći, osećajući trening”. Razlika između razmišljanja i osećanja je nešto što se čini razumljivim ali zapravo nije.
Nastavili smo ovu vrstu obuke u aikido dođoima Italije od te godine. Govoreći o teleptskom treningu to nije stvar iznenadnog razumevanja šta ljudi misle. Bilo bi bolje reći da je to produžetak, pojačavanje i asimilacija međusobne svesti pet čula i posebno usklađivanje disanja (kokju). Uticaj ove vrste treninga na aikido tehnike je mnogo veći nego što možete da zamislite. Svi pokreti postaju fluidni i dolaze u ravnotežu. Kada radite i ide vam dobro, fraza "Kokyu ga au" (呼吸が合う / "poklapanje daha") se često koristi za taj osećaj koji se ispoljava tako jasno kroz telo da ga može primetiti i potpuni autsajder. Apsorbcija ove vrste treninga u aikido tehniku može se videti još jasnije među aikidokama sa Wasede za koje je ovo oduvek bio deo treninga. Ne postoji takva stvar kao što je problem istočnjačkog duha koji smatra da zapadnjaci ovo ne mogu razumeti. Verovanje ili neverovanje je sasvim druga stvar. Ako je nešto objašnjeno na način da se ne može pojmiti intelektualno, dobar osećaj svega toga se može objasniti kroz upotrebu, praktičnom metodom primenjivanja.
Čak i tamo na Zapadu, od detinjstva se ljudi mole i recituju molitve i odlomke iz Biblije i u okviru njihove istorije mnogi monasi su se okupljali u manastirima. Zato ovakva vrsta priče nije ni malo nepoznata. Što je teže objašnjenje nečega to će više biti analizirano intelektualno a manje će biti razumljivo. Postoji hipoteza među skorijim naučnim teorijama da su i filozofija i metode treniranja iz Indijske Joge prenete na Zapad u hrišćanstvo. Kada smo počeli, naši članovi su bili izuzetno zahvalni i postigli smo veliki uspeh i od tada smo ovu obuku uključili u svaki od letnjih seminara. Uzgred od 5 ujutru do 8 uveče pored šest sati aikido treninga postojao je veliki ,,KI no Renma“ trening pa je za treniranje bilo potrebno mnogo više vremena. Posle prvog letnjeg kampa u Veneciji, seminari su se održali u Rimu i Desenzano del Gardi u severnoj Italiji. Nakon toga na periferiji Firence na centralom terenu Italijanske fudbalske federacije Koverćanu (Coverciano). Tamo se još nalazi i velika sala, bazen i četiri fudbalska terena. Postoji hotel u toj oblasti, ali su vežbači ostajali u kampu. Zbog nekih problema i policijskog časa postajali smo sve manje i manje u stanju da treniramo u ranim jutarnjim časovima, pa smo iz nužde podelili tehničku obuku i „Ki-no-remu“ u odvojene seminare. U okviru aikidoa mi praktikujemo učenje senseija Moriheja Uešibe, učenje istočnjačke filozofije i filozofije Tempu Nakamure. Imamo mnogo učenika. To je i zbog entuzijazma za istraživanje veze između uma i tela koje sada postalo popularno i u Evropi i u Americi.
Uchida: Da li razlog tome što ovo niste mnogo radili u Japanu bilo to što ovde odziv nije bio dobar?
Tada: Ne, to nije zbog toga. To je problem prostora i vremena. Veliki broj stranaca došao je u Japan da trenira Budo i veliki je broj je onih koji su zaiteresovani za istočnu filozofiju i trening duha. Među njima ima i onih koji su se razočarani vratili kući. Oni izražavaju: "Iznenađenje da učitelji u Japanu poznaju samo metode evropske obuke i ne znaju ništa o istočnjačkim metodama treninga".
Uchida: To je problem nastave, zar ne?
Tada: Ovo je jedno od glavnih pitanja. Japan je pokrenuo sebe prema zapadu tokom Meiđi restauracije – „ostavite Aziju neka uđe Evropa“. Baš u to vreme vrhunski instruktori joge su emigrirali u Evropu i Ameriku. Od tada su ljudi tamo zainteresovani za stvari kao što je podsvesni um. Prošlo je više od 100 godina od tada. Problemi tela i duha, problemi duboke psihe su veoma duboko istraženi. Japanci sadašnjice moraju biti zahvalni zato što su mnoge istočnjačke meditativne metode promenjene u evropskom i američkom stilu. Autogeni trening, vežbe istezanja, sve je to prvobitno bilo deo joge i njenih metoda.
Ogroman uticaj je joga imala i na zapadne intelektualce.
Postojao je jogin koji se zvao Yogi Ramacharaka. Kada je Tomas Edison eksperimentisao u svojim istraživanjima u njemu se u jednom trenutku razvila neurološka bolest usled strujnog udara. Njegovo telo je postalo prilično bolešljivo i nije se mogao izlečiti pomoću zapadne medicine. U to vreme izvesna lica su čula o jogijima u Indiji i preko britanskog konzula jedan jogin je pozvan u Ameriku. Taj jogin bio je Ramacharaka. Priča se da je Edison izlečen zahvaljujući njemu.
Pored Kokyu-hoa i meditativnih metoda Ramacharaka je stvorio nešto što se može nazvati koanom u Japanu. Edison je uspeo da umiri svoj duh i pronašao odgovor na koan. Kasnije je Ramacharaka izjavio: “Podučavao sam mnoge ljude, ali nikad tako nekog inteligentnog kao Edison.“ Istinski odgovor na koan dolazi iznutra, to je uvid. Godine 1905, Ramacharaka je objavio knjigu pod nazivom „Nauka daha“ koja se i danas štampa. Snimana predavanja Ramacharake su takođe objavljena u više od deset publikacija. Naravno, i pre i posle njega mnogi veliki jogini dolazili su iz Indije.
Uchida: Nisam znao da je to tako duga tradicija, mislio sam da je velika popularnost istočnjačke misli došla sa Hipi pokretom 60-tih u Americi.
Tada: To je bilo davno pre toga. Ima mnogo ljudi u Evropi koji se interesuju za probleme duhovnosti ali je verovatno je većina za te probleme saznavala kroz objavljena dela Indijaca. I danas se taj prenos vrši iz baze (Indije). To je počelo naročito da se ispoljava nakon „II svetskog rata“. Tokom rata mnogi strašni mentalni poremećaji su nastali na bojnom polju. Istraživanja tih stvari su napredovala. Zapravo, u japanskom budou morate razumeti stvari duha, jer ako ih ne razumete nećete biti u stanju da shvatite suštinu. Normalno, kada pomislite na japanski budo, prvo pomislite na kendo i džudo. Međutim, moderan budo je moderan obrazovni metod. Posle Meiđi restauracije budo je promenjen u gimnastiku i uveden u obrazovanje. Ovo je potpuno drugačije od tradicionalnog japanskog metoda nastave.