Biografija Kišomaru Uešibe,
drugog Aiki došua, 2. deo

Demonstracije

Kišomaru shvata da mora da pojača promociju veštine svog oca ako želi da dostigne kritičnu masu studenata koja će garantovati opstanak. Odlučuje da organizuje javne demonstracije. I oko toga se mora boriti sa svojim ocem jer je do tada samo on imao zadatak da demonstrira aikido i to uvek malim grupama odabranih pojedinaca. O Sensei smatra da je zahtev Kišomarua, koji se u suštini sastoji u pokazivanju tehnika tajnog ratovanja bilo kome, neodgovoran. Međutim, shvatajući potrebu da proširi i razvije svoju umetnost, dozvolio je da ga ubede i odgovara Kišomarou sledeće:

“Veoma dobro. Možda je potrebno dopreti do svih nivoa društva. Ako to pomogne da se očisti mutni potok, ovaj starac će dati sve od sebe da demonstrira suštinu aikidoa. Već sam te stavio na čelo. Sve dok idete putem pomoći društvu i pomoći čovečanstvu, nemam primedbu na ovo što predlažete. Iskoristite ovog starca da vam pomogne da postignete svoje ciljeve.”

Prva javna demonstracija aikidoa održava se 1956. godine na krovu Takašimai Šopping Centra u Nihonbašiju u Tokiju.

O Sensei tokom prve javne demonstracije održane u Takašimaji 1956.

Pet dana dešiji predstavljaju aikido i O Sensei drži završni deo demonstracije. Ovom prilikom je postavljen klasični format demonstracija aikidoa i od tada mnogi drugi učitelji počinju da organizuju sopstvene širom Japana. Još jedan važan događaj je čas koji je bio održan na krovu Ministarstva odbrane u Akasaki, deo je ostao sačuvan na filmu do danas.

Prva "Svejapanska demonstracija aikidoa" održana je 5. maja 1960. god. u Jamano dvorani u Šindžukuu i ugostila je skoro 150 stručnjaka iz drugih veština. Sve ove inicijative mnogo doprinose uspostavljanju reputacije aikidoa i omogućavaju povratak intenzivne aktivnosti u Hombu Dođo. U kasnim 60-im, aikido broji preko 2.000 crnih pojaseva.

Šihani odlaze u inostranstvo

Prvi instruktor koji je demonstrirao aikido u inostranstvu bio je Moćizuki Minoru”^[18], učenik Džigoro Kanoa i Moriheja Ueshibe koji se preselio u Evropu da podučava džudo i druge budo discipline. Nakon toga, Tadaši Abe”^[19] se seli u Francusku 1952. godine da bi studirao na Sorboni i koristi svoje slobodno vreme da predaje aikido. Kišomaru brzo podstiče svoje učenike da odu u inostranstvo kako bi uspostavili aikido kao zvanični predstavnici Hombu Dođoa. Koiči Tohei odlazi na Havaje 1961. godine kao prvi Šihan koji je Aikikai zvanično prestavio u inostranstvu. Zatim slede Tada Hiroši, Jamaguči Seigo, Noro Masamiči”^[20], Tamura Nobujoši, Jamada Jošimicu”^[21], Asai Kacuaki”^[22], Čiba Kazuo”^[23] i mnogi drugi. Imajte na umu da su većina onih koji tada zvanično šire aikido u inostranstvu studenti formirani prvenstveno pod Kišomaru Uešibom u Tokiju.

Tek 1963. sam Kišomaru počinje da putuje. Njegovo prvo službeno putovanje vodi ga na Havaje, Los Anđeles i San Francisko, putovanja od oko tri meseca, što je skoro neverovatno iskustvo za  bivšeg službenika bez novca. Imao je 43 godine kada je prvi put ušao u avion. Od tog datuma pa do kraja života redovno će putovati po svetu.

Plodan autor

Kišomaru je čovek od pisma i kulture i aktivno širi poruke aikidoa. Svoje učenje sa tatamija dopunjuje obimnim uređivačkim radom. Kišomaru je očigledno najsveobuhvatniji izvor informacija koje su nam dostupne o eri pre i posle Drugog svetskog rata, i iako ga ponekad kritikuju zbog njegovih ograničenih veština kao istoričara i nekih neizbežnih pristrasnosti, pažljivo proučavanje njegovog rada je neophodno ako se želi bolje razumeti razvoj aikidoa. Svoju prvu knjigu jednostavno pod nazivom "Aikido" objavljuje 1957. godine, a tokom života će napisati još dvadesetak.

Prvo izdanje Kišomaruove knjige "Aikido" objavljeno 1957.
Ovu konkretnu kopiju je potpisao Kišomaru i posvetio je
"malom" Tamuri Nobujošiju.

Godine 1959. Aikikai počinje sa izdavanjem „Aikido Shinbun“ [aikido novine], koji se štampaju i danas. Kišomaru piše biografiju Moriheja Uešibe 1978. On zna više od bilo koga o filozofiji svog oca, ali ga zanimaju i geopolitika i nauka, takođe žali što mu ono što smatra da je loše poznavanje engleskog ne dozvoljava da bolje komunicira sa strancima.

Nekoliko japanskih i izdanja na engleskom Kišomaruovih knjga

Izgradnja novog Dojoa

S obzirom na veliko interesovanje koje se manifestuje u javnosti za aikido, jasno je da je prostor Kobukana od 80 tatamija postao previše mali i odlučeno je da se izgradi nova struktura koja bi ga zamenila. Stari drveni dođo je uništen i zemljište je iskorišćeno za izgradnju rezidencije porodice Uešiba. Novi Hombu Dojo, trospratna betonska zgrada (dogradnja je dodata kasnije) otvara se 2. januara 1968. Sadrži ukupnu površinu od više od 200 strunjača za vežbanje. Završetak tog zadatka donosi Kišomarou jedno od retkih eksplicitnih priznanja njegovog oca kada kaže: „Dobro si uradio“ glasom punim emocija. Ova zgrada i danas služi kao svetski centar aikidoa.

Smrt Moriheja

Nekoliko dana pre smrti, Morihej Uešiba je pozvao svoje glavne učenike pored kreveta i rekao im:

“Držite sve zajedno i podržite Kišomarua”.

On nasamo pita Kišomarua da li namerava da nastavi posle njegove smrti i kada Kišomaru odgovara sa "da", Morihej ostaje spokojan. Morihej Uešiba umire 26. aprila 1969, i nasleđuje ga Kišomaru kao drugi došu aikidoa. Kišomaru održava svet aikidoa što je moguće više ujedinjenim, iako su se neke grupe na kraju odvojile, što je u japanskim borilačkim veštinama prilično uobičajeno kad god osnivač umre. Poznato je da Morihej nikada nikoga nije izbacio, a Kišomaru je sledio isto pravilo. Ova politika još uvek važi pod vođstvom njegovog sina Moriterua, a neke organizacije koje su napustile Aikikai postepeno su ponovo naknadno pripojene.

Međunarodni razvoj

Međunarodni razvoj aikidoa je bio takav da je uspostavljanje strukture za upravljanje nekim aspektima vežbanja u inostranstvu postalo neophodno. Međunarodna federacija aikidoa osnovana je 1975. godine a Kišomaru je tada postao njen prvi i doživotni predsednik. Prvi međunarodni kongres održan je u Tokiju 1976. Godine 1984. broj praktičara širom sveta dostigao je milion.

Aikikai politika pod Kišomaru Uešibom

Glavna poteškoća za Kišomarua je bila da natera visoko vertikalni japanski iemoto sistem da radi zajedno sa horizontalnijim zapadnim sistemom. Ovo poslednje je problematično u njegovim očima, i on vidi vertikalnu strukturu aikidoa kao suštinski uslov za koherentnost umetnosti koja je praktično oslobođena takmičenja i nagrada. Međutim, on je spreman da se nosi sa ovim razlikama kako bi internacionalizovao aikido. Dakle definiše svoju misiju u smislu nastavka stopama osnivača, ali to želi da uradi u okviru strukture prilagođene današnjem vremenu sa sveobuhvatnim ciljem da se uspostavi harmonija između Istoka i Zapada.

Slučaj Tohei

Kišomaru tada priznaje da će ako disciplina nastavi da raste, neizbežno doći do pojave mnogih suprotnosti. Očigledno, uprkos projektu ujedinjenja aikidoa, neke nesuglasice su bile neizbežne. Jedna od najozloglašenijih je ostavka Koiči Toheija sa mesta tehničkog direktora Hombu Dođoa. Pored nekih ličnih problema između njih dvojice, Kišomaru je smatrao da Tohei u svom nastavnom programu previše naglašava ki, dok je sam smatrao da ki ne treba odvajati od aikija. Ako se ovo stavi u kontekst sa Toheijevom izjavom da je jedino što je ikada naučio od Uešibe Moriheja da se opusti, to pomaže da se bolje razume nepomirljiva razlika u mišljenjima između njih dvojice. Suočen sa odbijanjem Kišomarua da izmeni nastavni plan i program, Tohei napušta Aikikai 1974. godine.

Aikido Uešibe Kišomarua

Mnogo je pisano o tome i argumenti u objašnjenjima onih koji su to radili su generalno prilično jaki. Pokušaću da se držim činjenica i što je najvažnije, pružim objašnjenje i kontekst za različite zaključke  koji su doneti.

Videli smo da su Kišomaru Uešiba i njegovi učenici u velikoj meri odgovorni za širenje aikidoa posle rata. Nekoliko predratnih učenika O Senseija je ostalo aktivno, a većina onih koji su započeli posle rata su zapravo učenici Kišomarua, Toheija i Osave, a ne učenici osnivača. Posle rata, O Sensei mnogo putuje i kada stane na tatami, to je često nenajavljeno i uglavnom govori o svojoj filozofiji. Dakle, Japanom i svetom se u velikoj meri širi Kišomaruova vizija i interpretacija umetnosti njegovog oca.

Iako Kišomaru ostvaruje ono što vidi kao produžetak rada svog oca (i uz blagoslov ovog drugog), mora se prepoznati činjenica da se društvene i političke okolnosti razlikuju, a samim tim i da se osnovne pretpostavke oca i sina razlikuju. Morihej Uešiba je podučavao”^[24] veštinu ratovanja društvenu i političku elitu unutar kulture rata. Kada je Kišomaru preuzeo vlast, ova ratobornost je manje-više nestala iz duha osnivača”^[25], a japanska kapitulacija je dovela do toga da njen narod snažno odbaci sve što je povezano sa njegovim bivšim ekspanzionističkim režimom, uključujući njegove borilačke tradicije i njegovu šinto filozofiju. U tom kontekstu, Kišomaru shvata da je aikido relevantan zbog svoje poruke univerzalne harmonije i odlučuje da ga uglavnom predstavi kao sredstvo za to.

Kišomaruova ideja je očigledno bila da što je moguće više proširi humanističku poruku koju je Morihej Uešiba usvojio nakon rata. Kritičarima koji mu se suprotstavljaju argumentu kvaliteta pre kvantiteta, on odgovara da je pozitivan potencijal aikidoa takav da poruku treba naširoko širiti i da dok god ljudi imaju pristup učenju, uvek će biti nekoliko onih koji će dostići izuzetan tehnički nivo. S druge strane, on se plaši da će veština, ako ostane skrivena, na kraju izumreti kao i mnoge druge ranije.

Kišomaru takođe želi da promeni praksu kako bi ona ostala relevantna u današnje vreme, što je možda najveća rasprava u svetu aikidoa. Ipak, kritikovati Kišomarua na ovoj osnovi znači zanemariti činjenicu da je Morihej, u svoje vreme, uradio potpuno istu stvar u vezi sa onim što ga je naučio njegov majstor Sokaku Takeda. Takođe je zanimljivo primetiti da ako razgovarate sa nekim praktičarima daito riua, možete čuti potpuno iste vrste kritika koje se iznose kao one protiv Kišomarua, osim što su upućene Moriheju. Morihej je takođe promenio svoju praksu tokom svog života, toliko da su neki od njegovih predratnih učenika uključujući Minoru Močizukija i Tadaši Abea rekli da se više ne prepoznaju u posleratnom aikidou osnivača.

Ne zaboravimo takođe da zahvaljujući izborima koje je napravio Kišomaru većina nas danas praktikuje aikido i da kritikovanje njega na osnovu njegovog otvorenog i širokog širenja aikidoa znači uskraćivanje sebi bilo kakvog legitimiteta da se bavimo ovom veštinom.

Tehnika Uešibe Kišomarua

Ponekad se kaže da je Kišomaru izabran za došua zbog njegovih administrativnih veština, a ne zbog tehničkih mogućnosti, ali nema dokaza o tome prema rečima osnivača. Istina je da Kišomaru nije prvi izbor naslednika Moriheja, ali treba imati na umu da kada Morihej prvobitno traži naslednika, Kišomaru ima samo 11 godina i još se formalno ne bavi aikidoom, što je njega de fakto diskfalifikovalo sa liste mogućih kandidata.

Kada se bavimo pitanjem uticaja Kišomarua na nastavni plan i program aikidoa, treba razumeti da tehnike Moriheja Uešibe ni u jednom trenutku nisu standardizovane i da većina njih nema standardizovana imena. Znamo da većina tehničkog nastavnog plana i programa aikidoa proizilazi iz daitoriua, a zanimljivo je da je Tokimune Takeda, sin Sokaku Takede, takođe morao da uradi dosta posla da standardizuje tehnike i nomenklaturu kako bi preneo umetnost svog oca svojim učenicima na dosledan način. Kišomaru Uešiba i neki drugi kao što je  bio Tadaši Abe takođe su morali da urade isto za aikido.

Iskreno rečeno, broj aikidoka koji su zaista naučili i savladali i takozvani „moderni“ aikido i daito-riu tehnike Moriheja je veoma mali i po mom mišljenju, samo oni mogu da ponude relevantnu analizu promene koje je aikido pretrpeo. Drugi u osnovi govore iz neznanja, ne pružajući nikakve dokaze kojim bi podržali svoje tvrdnje, pa ih stoga treba ignorisati.

Prema Shingenobu  Okumuri”^[26], predratnom učeniku Uešibe Moriheja, tri glavna Kišomaruova doprinosa aikidou svode se na organizovanje, prenošenje i teoriju njega kao borilačke umetnosti. Još jedno zanimljivo svedočanstvo, ono velikog Rinđira  Širate”^[27], još jednog predratnog učenika O Senseija i jednog od njegovih omiljenih učenika, kaže za Kišomarua da je on: „poboljšao tehnike [svog oca] “.

Još jedan element koji ne treba zanemariti je poenta koju Kišomaru iznosi kada kaže:

“[...] Međutim, znalo se da su ljudi koji su videli demonstracije mog oca pre rata rekli: „Tehnike Moriheja Uešibe su svakako delo majstora, ali ovo je veoma teško kopirati – na kraju krajeva, možda će biti ograničen na samog Moriheja Uešibu.”

Jasno je da ovakva kakva je bila, umetnost borenja se teško mogla širiti. Kao učitelj, Kišomaru shvata da je za prenošenje znanja važno da se ono predstavi na koherentan i razumljiv način, a to je upravo ono što je on radio.

Što se tiče forme, sve do 1942. godine, pa čak i tokom znatnog perioda nakon toga, otac i sin se rigorozno bave istom veštinom. Međutim, jasno je da kasnije Kišomaru favorizuje kružne tehnike. On čak kaže da s obzirom na to da ideogram 丸 [maru] u njegovom imenu znači „krug“, to je simbol onoga što za njega predstavlja suštinu aikido tehnike. Uprkos svom dugogodišnjem iskustvu u aikido oružju, Kišomaru odlučuje da to ne podučava u Tokiju u skladu sa voljom svog oca koji preferira da početnici praktikuju taiđutsu, i koji smatra da tokijski dođo nije prikladan za podučavanje oružju.

Duh aikidoa

Videli smo da je Kišomaru Uešiba jasno transformisao aikido, počevši od elitističke discipline koja je prvobitno bila rezervisana za vojnu klasu, i oblikujući je u aktivnost od javnog interesa. Odlučno okrenut budućnosti, smatra da je zlatno doba aikidoa u njegovom razvoju. Sa lične tačke gledišta, on ispoljava humanističke poglede i o tome piše prilično opširno. Ovo je u suprotnosti sa starim budoom koji obično funkcioniše u smislu ko je jak, a ko slab. Objašnjava da je njegova svrha iznad ovoga, da želi da unapredi čovečanstvo.

S druge strane, rad istoričara discipline pokazao je da je Morihej Uešiba u nekom trenutku uživao u veoma prijatnim odnosima sa pripadnicima japanskih ultranacionalističkih krugova i da je to trajelo najmanje do sredine rata. Priroda tačne ideologije Moriheja tokom ovog perioda je diskutabilna, ali sve je jasnije da on nije pacifista i da to nikada neće postati. Kišomaru na tome više puta insistira i dodaje da je aikido i dalje borilačka veština i da stoga nije pacifistički sistem, čak i ako je sam cilj uspostavljanje mira”^[28]. Sazrevanje aikidoa u nešto neagresivno traje neko vreme i čini se jasnim da su Kišomaruovi napori i pisanje produžetak (kasne) promene Moriheja Uešibe.

Religija aikidoa

Iz razloga koji su gore objašnjeni, uprkos tome što je veoma obrazovan o ovoj temi, Kišomaru uklanja većinu religioznih aspekata aikidoa, posebno kotodamu, uglavnom zbog oporavka od uticaja koji su na njega vršili ultranacionalisti tokom rata, ali verovatno i tokom rata kako bi se aikidou dala univerzalnija i izvozna dimenzija. U stvari, sam O Sensei objašnjava Nokeu da nije potrebno menjati svoju religiju da bi razumeo aikido. Za razliku od svog oca, Kišomaru sebe ne smatra mostom između neba i zemlje, nikada ne pribegava ritualima po kojima je Morihej poznat. Kišomaru je pragmatičan i racionalan čovek koji priznaje da ne veruje nužno u iste stvari kao i njegov otac, i čak ide toliko daleko da pominje radove velikih naučnika i skeptika u svojim knjigama kada pokušava da objasni japanski koncept Kia u svetlu aktuelnih naučnih saznanja. On takođe usvaja prilično racionalnu tačku gledišta u svojoj biografiji Moriheja Uešibe, posebno kada se potrudi da razotkrije brojne bajkovite priče koje kruže. Sa moralne tačke gledišta, delo Kišomarua je u skladu sa posleratnim razmišljanjem O Senseija. Posebno se naglašava značaj homofonije između 爱 [ai: ljubav] i 合 [ai: ujedinjenje, okupljanje] karaktera koji se nalazi u nazivu discipline, što objašnjava uvođenje koncepta ljubavi u Uešibin sistem.

Kraj života

Tokom svog života, Kišomaru Uešiba je dobio mnoga priznanja u Japanu i inostranstvu uključujući, 29. marta 1987. “Zui Hošo” medalju japanske vlad, koja odlikuju pojedince koji su dali značajan doprinos javnom interesu i obrazovanju. Njegovo zdravlje počinje da se narušava od 1979. godine i većinu domaćih i međunarodnih obaveza prepušta svom sinu Moriteru. U bolnicu je primljen u decembru 1998. i umire 4. januara 1999. u 77. godini od respiratorne insuficijencije. Ceremonija sahrane se održala 7. januara, a zatim javna služba u sali za sahrane Aoiama 17. januara 1999. Oostavio je iza sebe populaciju od 1,2 miliona vežbača.

Epilog

Kada sam počeo da vežbam aikido, moram da kažem da o Kišomaru Uešibi nisam čuo samo dobre stvari. Ljudi su govorili da je daleko od toga da ispolji talenat svog oca, da je u stvari više administrator, ili da je čak pogrešno predstavio disciplinu svog oca. Ipak, nepobitna je činjenica da su većina ljudi koji su mi ovo rekli sami učenici ljudi koje je podučavao uglavnom Kišomaru, a ne Morihej. Tek kasnije, kada sam se preselio u Japan i upoznao stvarne bivše učenike Kišomarua, shvatio sam ogromnu količinu poštovanja koju su vežbači koji su poznavali drugog došua aikidoa gajili prema njemu. Mislim da svako ko zna malo o istoriji aikidoa i njegovom širenju ne može a da ne oseća isto duboko poštovanje i zahvalnost prema Kišomaruu i njegovom radu i to bez obzira na pripadnost ili tehničke sklonosti. Nadam se da će ovaj članak malo pomoći u tome.

Napomena: Veoma sam zahvalan gospodinu Stenliju Praninu i Piteru Goldsberiju za neverovatan trud koji su napravili tokom godina i bez kojeg ne bih mogao da napišem ovu biografiju. Takođe bih želeo da im se iskreno zahvalim što su mi pružili korisne odgovore kad god sam imao pitanje.

____________________________

napomene:

18 Minoru Moćizuki (望月 稔, 1907 - 2003) je bio budoka 10. dan u aikidou, 9. dan u džižucou, 8. dan u iaidou, 8. dan u džudou, 8. dan u kobudou i 5. dan u karateu, 5. dan u karateu dan u jojucou. Močizuki je bio jedan od direktnih učenika osnivača džudoa Džigoro Kanoa, osnivača aikidoa Moriheja Uešibe i osnivača Šotokan karatea, Gičin Funakošija. Osam godina je proveo u Mongoliji gde je bio aktivni edukator i preduzetnik projekata za unapređenje komunikacija i navodnjavanja. Močizuki je bio prvi koji je predavao aikido na Zapadu kada je boravio u Francuskoj od 1951. do 1953. godine kao učitelj džudoa.

19 Tadaši Abe (阿 部正, 1926 - 1984) započeo je aikido u Osaki 1942. i nastavio da trenira direktno pod osnivačem u Ivami kao uchi deši tokom Drugog svetskog rata. Godine 1952, nakon što je diplomirao pravo na Univerzitetu Vaseda, preselio se u Francusku gde je studirao pravo na Sorboni i predavao aikido. Vratio se u Japan posle sedam godina i postao šef odeljenja za međunarodne odnose u Hombu Dođou.

20 Noro Masamiči (野呂 昌道, 1935 - 2013) je bio učitelj aikidoa i osnivač Kinomičija. Godine 1955, dok je studirao na univerzitetu, njegov ujak je organizovao da ga upozna sa Morihejem Uešibom, čiji će Noro postati učenik. U Francusku se preselio 1961. godine.

21 Jamada Jošemitsu (山田 嘉光, 1938 -2023) je bio instruktor 8. dana aikidoa. Poreklom iz Tokija, za aikido se zainteresovao preko očevog rođaka Tadaši Abea, koji je bio renomirani instruktor. Pridružio se Hombu Dođou kao ući deši 1955. godine sa 17 godina. Njegova znanje engleskog jezika učinila ga je prirodnim izborom za podučavanje američkih vojnika. Preselio se u Sjedinjene Države 1964. godine i postao glavni instruktor njujorškog Aikikaija i predsednik Aikido federacije Sjedinjenih Država.

22 Asai Katsuaki (浅井 勝昭, 1942 - ) je instruktor 8. dana aikidoa. Asai je počeo da trenira u Hombu Dođou sa 13 godina i nastavio je dok je studirao na Univerzitetu Meiđi. Kišomaru Uešiba ga je poslao u Nemačku 1965. da predaje aikido. Trenutno vodi školu u Dizeldorfu.

23 Kazuo Čiba (千葉 和雄, 1940 - 2015) je bio učitelj 8. dana aikidoa. Rođen u blizini Tokija, bavio se džudoom i šotokan karateom. Godine 1958. primljen je kao uchi deši u Aikikai Hombu dođo i počeo je da predaje 1962. Živeo je u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama, gde je značajno razvio aikido .

24 Da li se Morihej Uešiba ikada trudio da predaje formalno, pitanje je za neku debatu

25 Neću ovde elaborirati temu militarističkog razmišljanja Moriheja, ali ohrabrujem svakoga da pročita kolumnu profesora Goldsberija.

26 Okumura Shingenobu (奥村 繁信, 1922 - 2008), bio je instruktor 9. dana aikidoa. Rođen na Hokaidu, upisao je Univerzitet Kenkoku u Mandžuriji 1938. godine, gde je počeo da trenira aikibudo pod vođstvom Tomikija Kendžija. Postao je deo nastavnog osoblja Aikikai Hombu Dojoa početkom 1950-ih i odigrao je značajnu ulogu u posleratnom razvoju aikidoa.

27 Rinjiro Širata (白田 林二郎, 1912 - 1993) je bio instruktor 9. dana aikidoa. Rođen u prefekturi Jamagata, stekao je 2. dan u džudou sa 17 godina. Pridružio se Kobukan dođou kao uči deši 1933. Kasnije je otputovao u Osaku sa O Senseiem i tamo ostao kao učitelj.

28 Da bih razjasnio ovu tačku, ohrabrujem čitaoca da pogleda intervju Moriheja Uešibe koji sam napisao za Aikido Journal.