Biografija Kišomaru Uešibe,
drugog Aiki došua, 1. deo

 

Čitajući članke ili definiciju aikidoa, očigledno se može naći mnogo informacija o njegovom osnivaču, Uešibi Moriheju. Mnogi naši nastavnici se često ugledaju na ovog čoveka kojeg nikada nisu upoznali kako bi opravdali ne samo tehničke, već i moralne izbore. Međutim, ono što malo ljudi zna ili prihvata je činjenica da aikido, kakav se danas praktikuje širom sveta, duguje ne samo Moriheju, već u velikoj meri i njegovom sinu Kišomaruu. U stvarnosti, Morihej ni sa kim i nikada nije sistematski podučavao (tema koja bi vredela čitavog članka) i Kišomaru je osoba čiji je zadatak bio da obezbedi da aikido bude cenjen i shvaćen od strane šire javnosti. Bez njegovog rada, verovatno je da većina nas danas ne bi poznavala aikido i da bi se ta umetnost ili praktikovala na tajni način, ili bi potpuno nestala. Pošto se Uešiba Morihej preselio daleko od Tokija tokom Drugog svetskog rata, Kišomaru je, usred veoma nepovoljnog perioda, morao da preuzme dužnost od genijalnog oca, ali onog čiji karakter i životne izbore nije bilo lako pratiti. Danas bih želeo da vam kažem nešto više o drugom došou aikidoa i da se osvrnem na obim posla koji je uradio kada je nasledio O senseija, nadajući se da ćete razumeti razlog zašto ga s pravom smatraju u Japanu i drugde pravim ocem aikidoa kakav mi danas praktikujemo.

Rođenje i detinjstvo

Uešiba Kišomaru je rođen 27. juna 1921. u prefekturi Kjoto. On je četvrto dete Uešibe Moriheja i njegove žene Hacu, njihov treći sin ”^[1]. U to vreme porodica Uešiba živi u gradu Ajabe blizu Kjota, u verskoj zajednici Omoto-kjo, u okviru koje Morihej zauzima važne funkcije. Morihej predaje Daito-riu aiki-jujutsu u svojoj školi, Ueshiba Juku. Godine 1927. porodica Uešiba se seli u Tokio u iznajmljenu kuću čiji središnji deo od 18 tatamija služi i kao prostor za trening ujutru. Kišomaru ne pohađa redovno vežbe, ali neformalno uči neke osnove, kao što su tehnike koje danas nazivamo ikkio ili nikio.

Kišomaru Uešiba sa ocem u bašti Uešiba džukua 1925.

Važno je napomenuti da Kišomaru najveći deo detinjstva provodi u zemlji koja je bila u ratnom stanju od invazije na Mandžuriju 1930. godine, koja će trajati do kapitulacije 1945. S obzirom na bliske veze koje je njegov otac imao sa pripadnicima političke i vojne klase, posebno u ultranacionalističkim krugovima, Kišomaru je glavni svedok japanske politike ratnih napora. Ovo iskustvo i surovost posleratnog života imaće veoma snažan uticaj na njegove stavove kao odrasle osobe.

Era Kobukana

U aprilu 1931. završava se izgradnja Kobukana, dođoa sa 80 tatamija koji se nalazio u Vakamacu-čou”^[2] u Ušigomeu i to označava početak intenzivnih budo aktivnosti. ”^[3] Zgrada će služiti kao dođo, ali i kao rezidencija za porodicu Uešiba. Kasnije, do 20 učidešija će živeti u tim prostorijama. Većina njih su bili vežbači visokog pojasa iz džudoa i kendoa, a neki su težili preko 80 kilograma. Frenetična aktivnost i intenzivni, ponekad kazneni, treninzi brzo donose dođou epitet „Paklenog Dođoa Ušigomea“ (Ushigome no jigoku dojo , 牛込の地獄道場).

Inauguracija Kobukana u aprilu 1931. Prvi red levo: Uešiba Hacu i Uešiba Kišomaru. U centru sede: Uešiba Morihei, admiral Asano Seikjo, admiral Takešita Isamu i general Miura Makoto.

U ovom dođou, otprilike 1936. godine, Kišomaru zvnično počinje da vežba aikido. Učio je kendo tokom detinjstva, kao i Kašima šinto-rju kendžucu, a njegova sposobnost da rukuje mačem podstiče njegovog oca da ga koristi kao ukea u vežbama mačem tokom čestih demonstracija koje drži pred vojnom i političkom elitom zemlje.  Veliki deo instrukcija o oružju koje Kišomaru dobija od ovog perioda pa nadalje dolazi od njegovog oca. Imajte na umu da se Kišomaru pojavljuje kao uke  Moriheju u knjizi “Budo” objavljenoj 1938.

Uprkos tome što uživa privilegovan položaj pored njega, Morihei ne priprema Kišomarua kao svog naslednika. To je mesto je bilo predviđeno za muža Morihejeve ćerke, Nakakura Kijošija ”^[4], poznatog kendoke sa malo iskustva u aikidou, koji je prvi određen da zauzme njegovo mesto. Morihei usvaja Nakakuru 1932.”^[5] i daje mu ime Uešiba Morihiro. Međutim, brak Morihejeve ćerke i njega ne traje dugo i 1937. par podnosi zahtev za razvod a Nakakura se vraća svojim aktivnostima kao kendoka. Uešiba Morihej je stoga morao da nađe drugog naslednika. Tek kada je Kišomaru počeo intenzivno da trenira, postepeno počinje da se smatra budućim liderom u svetu aikidoa.

O sensei u Kobukanu sa Kišomaruom,
Šigenobu Okumurom i Kisaburo Ozavom

Tokom ovog perioda, 1939. i 1940. godine, Tohei Koichi”^[6] i Osava Kisaburo”^[7] ulaze u Kobukan; oboje brzo dobijaju odgovorna mesta u administraciji i u podučavanju u dođou.

Stvaranje Kobukaija

Dana 30. aprila 1940. godine, organizacija Kobukan dođoa je restrukturisana u Zaidan Hojin Kobukai, u neprofitnu fondaciju. Prvi predsednik je niko drugi do uticajni admiral Isamu Takeshita. Takeshita Isamu (竹下 勇, 1870 - 1949) ”^[8] je bio admiral u carskoj japanskoj mornarici. Bio je i diplomata koji je pomogao da se okonča Rusko-japanski rat. Bio je strastveni vežbač japanskih borilačkih veština i posebno je podržavao razvoj džudoa, sumoa i aikidoa. Administrativni odbor organizacije se sastojao od istaknutih ličnosti političkog i vojnog staleža tog vremena.

Osnivač sa pripadnicima Carske mornarice
na brodu Mikasa 1940.

U tom trenutku, Kišomaru je student Univerziteta Vaseda, ali je takođe zadužen za administrativne poslove dođoa. U obavljanju dužnosti mu pomaže Hirai Minoru”^[9]. Hirai igra važnu ulogu u prepoznavanju veštine koju je Uešiba stvorio 1942. godine od strane Dai Nihon Butokukaija, državne agencije koja reguliše bavljenje borilačkim veštinama, i on je u velikoj meri odgovoran za nastanak naziva aikido. Prema samom Hiraiju, naziv aikido je zaista manje rezultat dubokog razmišljanja Moriheja Ueshibe a više plod birokratske odluke koja ima za cilj stvaranje sveobuhvatne kategorije za starije džižucue među kojima je bio i Daito-riu aiki-jujutsu. Međutim, opšte prihvaćeno, disciplina Uešibe će na posletku ostati poznata jedino pod imenom aikido.  Na osnovu Hiraijevog sopstvenog priznanja, u stvari Butokukai predlažu termin aikido u to vreme jer veruju da on bolje odražava ideju „puta“ u poređenju sa nazivom aiki-budo, koji se koristio do tada. Stoga ponekad druge etimološke analize pojma aikido u odnosu na Osnivačevu misao treba uzeti i sa malo rezerve. Mora se reći da je Morihej dao svoj blagoslov za to ime i čak kasnije nastavlja da ga elaborira u predavanjima i u spisima.

Prelazak u Ibaraki

Kada se Kobukai uspostavio, Morihej Uešiba se povukao u svoj Ivama dođo u prefekturi Ibaraki i prepustio je upravljanje sedištem u Tokiju Kišomaruu. Kišomaru postaje 1942. de fakto dođočo”^[10] Kobukana.

Razlozi za odlazak Moriheja u Ivamu su nejasni. Geopolitička situacija je razlog koji on sam navodi. Međutim, iako je ovaj odlazak verovatno ubrzan lošim zaokretom koji je napravio rat, Morihej ga je dugo planirao, kao što sugeriše njegova opsežna kupovina zemlje uz pomoć svojih Omoto-kio kontakata sa sedištem u Ivami. U stvari, čini se da je O Sensei uvek imao na umu da ima dva glavna centra za tehnički i duhovni razvoj svoje borilačke umetnosti. U vreme odlaska, Morihej kaže svom sinu:

“U pripremama za vreme kada će naša voljena zemlja ponovo procvetati, neće biti dovoljno držati se samo Tokija. Biće neophodno obezbediti položaje na drugim mestima. Nameravam da izgradim "Aiki farmu" u Ivami. Kišomaru, moraš da se držiš do kraja u Hombu Dođou u Tokiju i da ga braniš do poslednjeg (do smrti).”

Kišomaru tada ima 21 godinu i iako američka bombardovanja počinju tek 1944. godine, rat sa Sjedinjenim Državama besni već nekoliko meseci nakon iznenadnog napada na Perl Harbor. Naredba njegovog oca da zaštiti dođo svojim životom i implicitna ideja da opstanak aikidoa treba da ima prednost nad njegovim su veoma teško breme za mladog Uešibu koje će on predati tek kada bude umro.

Drugi svetski rat

Kako se rat intenzivira, većina dešija je uključena u njega  i aktivnosti na Kobukanu se znatno usporavaju. Kišomaru, još uvek student, ostaje na svom mestu kao što je obećao svom ocu. Pred kraj rata, on mora nekoliko puta da preduzme akciju gašenja požara izazvanih američkim napadima. Zahvaljujući žrtvovanju mladića, dođo je prošao kroz bombardovanje, dok je većina kuća u kvartu Vakamacu-čo uništena. Uprkos Kišomaruovim naporima, krov je pretrpeo značajna oštećenja što će dovesti do toga da se zgrada ukvasi svaki put kada padne kiša. Kobukan ostaje otvoren, ali ljudi koji ga zauzimaju nisu vežbači, već trideset porodica izbeglica koje su izgubile svoje domove tokom bombardovanja. Kišomaru im dozvoljava da ostanu, ali mora da bude strpljiv da bi se izborio sa štetom i pljačkom. Poslednji od izbeglica će napustiti dođo tek 1955. godine.

Period posle Drugog svetskog rata

Predaja Japana 15. avgusta 1945. i pustoš koja je usledila duboko pogađaju Kišomarua. On nekako nastavlja studije i diplomira ekonomiju i političke nauke na prestižnom Univerzitetu Vaseda 1946. U to vreme on zaista shvata svoju ulogu i šta aikido može doneti Japanu i svetu utim teškim vremenima. Postaje svestan činjenice da je korišćenje sile zasnovano na militarizmu i nacionalizmu greška, i odlučuje da aikido, kako u svom tehničkom nastavnom planu i programu, tako i u duhovnoj poruci, može poslužiti kao most za zbližavanje nacija. Ono što je važno, takođe može omogućiti Japanu da povrati deo izgubljenog ponosa pokazujući svetu da njegova zemlja još uvek može da proizvodi dobre stvari. Počinje da oživljava aikido i kreće sa treninzima, udaljavajući tu umetnost od njenih elitističkih i ratobornih predratnih korena. Ideja je postojala, ali se nije ostvarila preko noći. S obzirom na nepovoljne uslove, čak i Kišomaru mora da napusti Tokio da bi se nastanio u Ivami na tri godine, odakle upravlja administrativnim poslovima aikidoa. U to vreme većinu svog slobodnog vremena provodi trenirajući sa ocem, a takođe se u Ivami venčava sa Habucu Sakuko”^[11].

Direktori stare Kobukai fondacije odlučuju da je vreme da njihovu disciplinu još jednom prizna vlada. Zaidan Hojin Aikikai (財団法人合気会, Aikikai fondacija) je zvanično odobrena od strane Ministarstva obrazovanja 9. februara 1948. godine, čime je zvanično ponovo uspostavljena praksa aikidoa na japanskom arhipelagu nakon višegodišnjeg prekida.

Sledeće godine Kišomaru odlučuje da se vrati i da se trajno nastani u Tokiju i nastavlja se sa aktivnostima Hombu Dođoa u Tokiju.

Renesansa Hombu Dođoa

Iako je Kišomaru sada u Tokiju sa punim radnim vremenom, primoran je da od 1948. radi kao službenik u društvu Šodži u Osaki kako bi izdržavao svoju porodicu, rad dođoa i izdržavanje uči-dešija. Početci su teški, a dođo privlači malo učenika. Međutim, od samog početka nema manje od tri časa dnevno. Kišomaru vodi prvi u 6:30, a poslednju trening je u 18:30. S vremena na vreme mora da pobegne sa posla tokom dana kada niko nije dostupan za popodnevni čas.

Kišomaru Uešiba ispred Osaka Šođija

U to vreme, krov zgrade još uvek nije popravljen, a dođo je podeljen na dva dela panelom kako bi se odvojio prostor koji zauzimaju izbeglice od prostora za vežbanje. Kišomaru se redovno vraća u Ivamu da bi ocu izveštavao o svom napretku. Ovaj drugi je veoma zadovoljan, čak iako to nikada direktno nije rekao svom sinu. Morihej pušta Kišomarua da sve to sam reši i samo mu govori da veruje svojim instinktima kako bi sve uradio kako treba.

Kišomaruom Uešiba kao tridesetjednogodišnjak ispred Kobukana

Kišomaru je imao na umu da Hombu Dođo u Tokiju postane centar aikidoa. To implicira da vežbanje u Tokiju postaje javno i da je aikido trebao da se širi. Tokom ovog perioda, veliki posleratni majstori počinju svoje treninge pod vođstvom Kišomaru Uešibe i njegovih saradnika. Arikava Sadateru”^[12] počinje 1948. godine, Tada Hiroši 1950.”^[13], Seigo Iamaguči”^[14] 1951. Šođi Nišio”^[15] 1952, Tamura Nobuioši ”^[16]1953. itd.

Godine 1955. napušta posao u Šodži u Osaki da bi se posvetio stalnom vođenju dođoa.

Razvoj aikidoa u Japanu i inostranstvu

 

Klubovi i dođoi

Prvi zvanični ogranci Hombu Dođoa su osnovani ubrzo nakon tog perioda. Prvi od njih je Kuvamori Dođo, koji se otvara januara 1955. u Sakuradaiju. Sam Kišomaru otvara nekoliko ogranaka na japanskim univerzitetima, što je osnova koja kulminira 1961. osnivanjem Kanto Studentske Aikido federacije. Danas je aikido prisutan na više od 200 japanskih univerziteta.

Počevši od 1955. O Sensei počinje da posećuje Tokio češće da bi držao intenzivne kurseve za dešije. Takođe, posećuje mnoge dođoe koje vode njegovi napredni učenici. Klubovi se osnivaju u većini velikih korporacija i vladinih kancelarija, uključujući Ministarstvo odbrane, NHK, itd.

Prvi strani studenti

Rukovođenje pitanjima aikidoa od strane Kišomarua otvara vrata dođoa i nejapanskim vežbačima. Godine 1955. Hombu Dođo dočekuje Andre Nokea, prvog stranog uchideshia”^[17]. Noke se pokazao kao veliki dobitak za razvoj aikidoa u Japanu i inostranstvu zahvaljujući brojnim kontaktima u stranim ambasadama.

Kišomaru Uešiba i Andre Noke vežbaju ispred O senseija

Imajte na umu da se Kišomaru mora žestoko boriti sa svojim ocem da bi njegovi progresivni stavovi prevladali i da bi ga ubedio da prihvati strance. Iako Morihej nije otvoreno neprijateljski raspoložen prema strancima, tako nešto ne bi palo na pamet čoveku njegove generacije, posebno u političkim okolnostima Kobukana pre 1931. godine. Drugi strani student bio je Amerikanac Teri Dobson, a prate ga brojni drugi soto-deši uključujući Virdžiniju Mejhju, Henrija Konoa i Alana Rudoka, između ostalih.

sa leva na desno: Alan Ruddock, Henri Kono, Per Vinter, Joanne Villard, Joe Deisher, O Sensei, Joanne Shimamoto, Kenneth Cottier, nepoznati, Norman Miles i Terri Dobson

 

____________________________

napomene:

1 Kišomaruova dva od njega starija brata umrla su u detinjstvu

2 Na istoj lokaciji kao i današnji Hombu Dođo, u četvrti Šinđuku.

3 Za više informacija o ovom periodu, možete pročitati Istoriju Aikikai Hombu Dođoa.

4 Nakakura Kijoši (中倉 清, 1910 – 2000) je bio japanski vežbač kendoa, iaidoa i aikidoa. Oženio se ćerkom Uešibe Moriheja Macuko 1932. godine i legalno je usvojen u porodicu Uešiba, uzevši ime Uešiba Morihiro. Dok je Nakakura bio impresioniran Uešibinim borilačkim veštinama, on se nije slagao sa njegovim Oomoto-kjo verovanjima i napustio je porodicu nakon nekoliko godina. Nakakura je nastavio da trenira kendo i iaido tokom svog života, postigavši 9. dan u oba.

5 Ovo je relativno uobičajena praksa u Japanu, gde porodica neveste usvaja muža.

6 Tohei Koichi (藤平 光一, 1920 - 2011) je bio aikidoka 10. dan i tvorac ki-aikidoa . Od 1953. godine sa njim je započeto širenje aikidoa na Zapadu, uglavnom kroz redovna predavanja na Havajima, ali i u kontinentalne Sjedinjene Države i Evropu.

7 Osava Kisaburo (大澤 喜三郎, 1910 - 1991) je bio učitelj 9. dan aikidoa i bliski savetnik Uešibe Kišomarua. Rođen u prefekturi Saitama, počeo je da se bavi džudoom sa 17 godina i pridružio se Kobukanu Uešibe Moriheja 1939. Bio je direktor Aikikai Hombu Dojoa dugi niz godina do 1986, kada ga je zamenio unuk Moriheja i sadašnji Došu, Moriteru Uešiba. Njegov sin, Osava Hajato (大澤 勇人, 1951 - ) je instruktor 8. dana u Hombu dođou.

8 Takeshita Isamu (竹下 勇, 1870 - 1949) je bio admiral u carskoj japanskoj mornarici. Bio je i diplomata koji je pomogao da se okonča Rusko-japanski rat. Strastveni praktičar japanskih borilačkih veština, posebno je podržavao razvoj džudoa, sumoa i aikidoa .

9 Hirai Minoru (平井 稔, 1903-1998) je bio borilački umetnik i tvorac Korindo stila aikidoa . U mladosti je izučavao nekoliko borilačkih veština i stvorio sopstveni dođo, Kogado u Okajami 1938. Iste godine je upoznao Uešibu Moriheja u Okajami, koji mu je pričao o tehnici aikibudoa i pozvao ga u svoj dođo u Tokiju. Hirai je uvideo neke sličnosti sa svojim stilom džiujutsua i odlučio je da uđe u Kobukan dođo Uešibe. Tokom Drugog svetskog rata, Hirai je služio kao šef odeljenja za džijudžicu u Školi vojne policije japanske vojske i bio je ključan u razvoju nove tehnike hapšenja koju je koristila vojna policija. Godine 1942. Uešiba ga je imenovao za direktora opštih poslova Kobukana, pomažući mu u svakodnevnim poslovima dođoa. U julu 1945. Nipon Butokukai mu je dodelio čin hanšija. Umro je 1998. godine.

10 道場長, direktor

11 Uešiba Sakuko (植芝 さくこ, 1926 - 2014), rođena Habucu, bila je supruga Uešibe Kišomarua i majka Uešibe Jošiterua i Moriterua.

12 Arikava Sadateru (有川 定輝, 1930 - 2003) je bio učitelj aikidoa u Aikikai Hombu Dođou. Rođen u Tokiju, bavio se karateom u mladosti i počeo je da trenira aikido u Aikikaiju 1948. Unaprijeđen je u 9. dan 1994. Arikava je dugi niz godina bio urednik Aikikai novina i predavao je van Hombua u ogranku dođoa koji su uključivali časopise Asahi i Univerziteta Hosei.

13 Tada Hiroši (多田 宏, 1929 - ) je učitelj 9. dana aikidoa . Rođen u Tokiju u drevnoj samurajskoj porodici, Tada prvo proučava stil streljaštva svoje porodice sa svojim ocem. Potom postaje član karate kluba Univerziteta Vaseda pod upravom Funakošija Gičina, pre nego što je u martu 1950. počeo da trenira aikido u Aikikai Hombu Dođou pod vođstvom Moriheja Uešibe. Poslat je u Rim 1964. gde stvara nacionalni udruženje "Društvo za tradicionalnu japansku kulturu - Aikikai d'Italia" 1970. Vraća se u Japan 1971. da bi nastavio da predaje u Hombu Dođou. Da bi dopunio svoju aikido obuku, on razvija sistem vežbi disanja i meditacije pod nazivom ki no renma (気の錬磨, ki kultivacija) zasnovan uglavnom na učenjima Nakamura Tempua.

14 Jamaguči Seigo (山口 清吾, 1924 - 1996) je bio instruktor 9. dana aikidoa i učitelj u Aikikai Hombu Dođou. Rođen u Fukuoki, upoznao se sa Uešibom Morihejem 1950. i pridružio se Aikikaiju 1951. Godine 1958. poslat je u Burmu da podučava aikido u vojsci. Vratio se u Japan 1961. godine i nastavio sa časovima u Hombu Dođou.

15 Nišio Šođi (西尾 昭二, 1927 - 2005) je bio učitelj 8. dana aikidoa . Rođen u prefekturi Aomori, studirao je džudo, karate, iaido, džodo, jojucu i sojutsu. Pridružio se Aikikai Hombu Dojo-u 1951. godine i počeo da predaje oko 1955. godine. Stvorio je iaido školu koja uključuje oblike aikidoa, nazvanu Aiki Toho Iaido.

16 Tamura Nobujoši (田村 信喜, 1933 - 2010) je bio instruktor 8. dana aikidoa . Sin kendo učitelja, Tamura je ušao u Aikikai Hombu Dođo 1953. godine kao uči deši. U Francusku se preselio 1964. godine i doprineo razvoju aikidoa u Evropi, a posebno u Francuskoj. Od francuske vlade je 1999. godine dobio medalju „Vitez nacionalnog ordena za zasluge“.

17 Andre Noke (1914-1999) je bio učitelj 8. dana aikidoa. Bio je jedan od prvih ne-Japanaca koji je praktikovao ovu umetnost i prvi strani uchi deshi u Hombu Dojou.