Ideja i smisao
Kako danas da razumemo budo? Kako razumeti u vremenu bez stida ljude koji su sebi oduzimali sepukuom život zbog sramote? Taj sepuku je, da bi nama zapadnjacima bilo razumljivije, nazivan harakiri tj. ono što se samo spolja vidi - sečenje stomaka. Da sebi ili drugom neko uzme život zbog časti samo par generacija u nazad bio je razumljiv događaj. Suprotno onome što se može zaključiti čitajući recimo "Hagakure",[1] nisu samuraji trčali u smrt, smisao je bio u tome da život ratnika treba da se završi časno. Ako ste bili bilo koji zanatlija te brige niste imali…
Naše vreme je vreme insistiranja na slobodi. Najveća tajna je izgleda za većinu da sloboda i dužnosti idu zajedno i da jedno bez drugog nemaju smisla. Prava i dužnosti su opet prilično različite stvari i ne treba ih mešati – dužnost je nešto gde je pokretač za ispravno delanje u tebi samom (eto iskaču opet samuraji iza zavese), a prava dolaze spolja propisana od drugih. Da li čovek može da živi i da stvara bez ovih dosadnih i arhaičnih gluposti u koje spada i moral, više puta pomenuta čast, savest, nekakav smisao ili ideja življenja? Idealisti tvrde da je bez pomenutog život samo protok vremena kao prosto trajanje.
Ovaj dosadni uvod zapravo ima za cilj da čitaoca skuva i omekša da bi mu ovo što sledi bilo lakše svarljivo – o ideji i o smislu će biti reči!
Deo prvi
Nekoliko decenija u nazad, kada nije bilo interneta i dovoljno TV kanala a time ni prostora za besmislene ljige na programu, postojali su romani kod kojih je tema o kojoj se pisalo bilo ujedno i ono što je pisac hteo da kaže. To su bili u muškoj varijanti verstern, "kaobojski", a u ženskoj verziji ljubavni romani. Pomalo pismeni i uglavnom čitaoci koji nisu hteli da se "zamaraju sa teškim temama" provodili su dane gutajući priče o jahaču koji je odlazio uz zalazak sunca kroz preriju ili u drugom pakovanju o njoj koja ga je gledala plačnim očima dok joj je on milovao kosu… To se tada zvalo jednostavno - šund.
Ono što se zvalo književnost tražilo je i čitaoca koji je morao da se potrudi da shvati da pisac kroz opis nekih događaja ima za cilj da nam nešto poruči. To se zvalo ideja nekog dela u književnosti, u umetnosti uopšte. Tema i ideja postojali su i dalje postoje i u borilačkim umetnostima poznatijim kao borilačke veštine. Postoji, sledi kao posledica rečenog, i danas šund - nikad bolje i srećnije vreme nije bilo za isprazno formu i protagoniste istih, bilo da je reč o autorima šunda ili konzumentima, nazovimo ih mušterijama.
Deo drugi
Pre dvadesetak dana završila se još jedna, 21. letnja aikido škola u Vrnjačkoj Banji. Pored sedam sati rezervisanih za telesne tehnike, preostalih devet sati treninga sa štapom u sedam dana za redom su zapravo bile idealna prilika za uvežbavanje velikih i složenih vežbi, vežbi poteklih od velikog Čibe senseija koje smo radili i predhodnih godina. Par nedelja posle seminara imali smo u Zemunu plan da se podsetimo i kate koju volimo da zovemo Yari kata koja je nepravedno uz mač i vežbe njime bila zapostavljena u predhodnom periodu.
I šta se desilo nama aikidokama koji smo zagrizli ponovo u to čudesno, pre više decenija uvezeno istočno voće? Svi su radili vežbu na način i sa maai-jem[2] kao da je predhodna Sansho kata u pitanju, razmišljali su na jednom aikido jeziku a pričali na drugom!
Dva velika autoriteta, možda dva najznačajnija O senseijeva učenika koji su nam bili savremenici i od kojih su potekle ove dve vežbe ugradili su u njih svoje shvatanje aikidoa, svoj temperament i svoju ličnost, a nas posredno pozvali preko svojih učenika da se bavimo ovim vežbama učinivši nam aikido život tako dinamičnim i složenim!
Prva pomenuta vežba, Sansho kata, u dve verzije ima u sebi u prvoj sažete tradicionalne kumiđo vežbe, a u drugoj kretanje slična maču - eksplozivna, sa skraćenim rastojanjem, traži se drugačije disanje i zanšin...
Nasuprot njima, Tadinu katu u dvoje smo oduvek tumačili kao priču o koplju skrivenom u štapu zbog koje se menjala cela matrica kretanja, udaraca i generalno rastojanja. To prokleto optimalno rastojanje, u aikidou poznatije kao "maai" je zapravo i otkrilo naš problem! Kod druge vežbe su svi koji su je vežbali bili preblizu, u sebi podešeni na prednodni sistem skriven u trideset i koji zajednički Sansho pokret štapom!
Da li je ovo bio razlog za tugu ili za radost? Greška je naravno, ali se videlo da vežba funkcioniše, bar na nivou onoga što može da se vidi – menja nas iako toga nismo ni svesni! Vežbajući same pokrete, uz instrukcije dosadnog lokalnog majstora i autora ovog teksta, uvlačili smo se u samu suštinu vežbe! Da se ta spontana pojava nije desila, verujem da ne bi bilo nikakve svrhe vežbanju, bilo bi sve nalik scenskoj borbi u kojoj glumci imitiraju neke pokrete nemajući pojma šta i zašto rade.
Deo treći
Postoji priča o tome kako je čuveni dirigent Herbert Fon Karajan trebao da diriguje neku od Vagnerovih uvertira za opere Tokijskoj filharmoniji (radilo se konkretno o Tannhäuser[3] uvertiri opere u tri čina). Počela je proba i nakon nekoliko minuta on je prekinuo orkestar i rekao da to što sviraju ništa ne valja! Prvi ispred orkestra (nazovimo ga kapel majstor) se začuđen pobunio i odgovorio dirigentu da nije u pravu i da oni sviraju tačno ono što je zapisano u notama, bez i jedne greške! Iz protesta su svi iz orkestra uvređeni ubrzo napustili probu. Sutradan, shvativši problem u komunikaciji sa drugom kulturom ali i u svom pristupu, Karajan je okupio orkestar i počeo da im objašnjava: "Isprekidane violine u pozadini su zapravo plač starice koja gleda kako joj gori kuća, trube koje se uključuju iza su vatrogasna kola koja dolaze da obuzdaju požar…" Dobro su bile odsvirane note ali delo krije uvek i skrivenu priču. Da li je ta priča bila autentično Vagnerova ili Fon Karajanov doživljaj ovde je potpuno nebitno, poenta je da sama forma nije dovoljna, uvek ima nešto iznutra što je i suština dela i što se mora tražiti u umetnosti.
Kod aikido štapa ili mača to što je ispričano iza forme pisano je u vreme i na neizgovorljivom jeziku kada je hrabrost, čast, dužnost i slične vrednosti ne merljive metrom ili štopericom, poznate uglavnom kao vrednosti bušidoa bile suština i smisao posvećenika budoa. Bušido je bio etički okvir ali je veština morala bila konkretno fizički izražena i nadasve efikasna.
To što forme nisu vekovima zapisivane je bio način da se vežbači nateraju da ih zapamte, a neposredni trening je bio jedini način da se prenese ideja skrivena u pokretima.
Deo četvti
"Još jedna stvar koju sam primetio je da su mnogi početnici zainteresovani da rade moderne, popularne (fancy) pokrete, ili tehnike koje imitiraju od naprednih učenika (viših pojaseva). Imajte na umu da je ono što rade stariji učenici komplikovanije i sasvim drugačije nego kada početnik izvodi isto, a ta razlika je očigledna iskusnim aikidokama. Tehnika naprednih učenika je utemeljena u osnovama aikidoa, njihova tehnika ima osnovu - tehnika početnika tu osnovu ne može da ima, to je samo površna tehnika bez ičega iznutra."[4]
"To nešto iznutra…" i Jamada sensei bi sad trebali većini da upropaste godine ispraznog ali i radosnog vežbanja! Divno je videti da sensei ima poverenja u iskusne aikidoke i očigledno u moć aikidoa da nas promeni. Šta na kraju možemo reći o pomenutoj promeni…
Na posletku
Posle mojih 40 godina na strunjačama verujem da pomalo razumem ono što stoji iza vežbi štapom.
Posle isto tolikog perioda nadam se da sam na putu da slično otkrijem i kod mača.
Slično ovome, ni kod telesne aikido tehnike pokret sam nije dovoljan, uvek ima nešto iznutra, da li autentično od Tade, Čiba senseija ili nekog trećeg velikog učitelja, ili od dirigenta koji vama trenutno diriguje – sasvim je nebitno. Tehnika nije samo pokret, krije u sebi mnoge priče iz vremena kada je ispravno njeno izvođenje odlučivalo o životu ili smrti pa do danas kada su iskušenja u našem dobu potpuno drugačija. Vremena su se promenila ali pravoremenost, narušavanje stabilnosti ukija (kuzushi) i maai su neophodni i danas. Vaza (Waza) tj. tehnika je alat, a oni pojmovi koji se u Japanu zovu zanšin, mušin, išin dešin i slične poslastice iz tog vrta su upustva i sredstva ka traženju ideala kojem svaki borilački umetnik treba da teži kroz razumevanje kulture iz koje je sve to poniklo i da bolje shvati time i samu veštinu.
Ovaj ne baš kratki esej je napisan da bi vas ohrabrio u vašem vežbanju i težnji ka savršenom – savršenom pokretu i svemu skrivenom kroz pokret. Pomenute, naizgled tako složene i tako različite dve (zapravo ih ima četiri) vežbe štapom u paru su idealni spoj koji će vas stalno pomerati od dosadne rutine i posticati ka ovom cilju. Uostalom, od sredine ove 2022. godine one su u programu za 3. i 4. dan - više im ne možete nikako umaći ako budete težili ovim visinama, bar u okviru Aikikaija Srbije.
Ono što verujem da je bio presudan motiv mnogima koji nisu sveli svoje vežbanje na ljubavni ili vestern roman da izdrže čitajuči do sada je očekivanje da će dobiti odgovor na pitanje: Šta je ta toliko puta pomenuta ideja iza naših svakodnevnih aikido napora, padanja i ustajanja, milion prehvata i urađenih suburija mačem?"
Odgovor, iako imam nekoliko verzija istog, ne želim ovaj put da podelim sa vama!
Dužnost senseija je da vam pokaže put kojim treba da idete, ne da vas nosi na leđima na tom putu. Ovo do sada napisano trebalo bi da bude mali putokaz na tom putu. U ostalom, iako vežbamo zajedno, put napredovanja je individualan u svakom pogledu i odgovore i na zajednička pitanja morate pronalaziti samostalno.
Nije loše podsetiti se, bilo je o ovom reči 2020-te, [5] a i mnogo godina ranije 486 p.n.e. kada je Sidarta Gautama ("onaj koji je svoj cilj postigao") kasnije poznatiji kao Buda (u značenju probuđeni na srpskom) bio na samrti. Jednoga trenutka se vratio iz, danas to zovemo kliničke smrti i okupljeni verni učenici su želeli da dobiju poslednju pouku o tome šta ima iza života od svog učitelja. Buda im je, dosledan do kraja, odgovorio: "Nikako ne želim da svojim stavom utičem na vaše mišljenje - svako mora sam doći do saznanja nezavisno i od učitelja!"
Nepozapadnjeni, a vični knjizi i znanju Japanci bi vam objasnili da zen budizam poznaje termin satori koji označava "potpuno razumevanje" i u direktnoj je sprezi sa kensho – uviđajem, prodorom u istinsku prirodu nekoga ili nečega. Budući da traži visok stepen osetljivosti u opažanju, satori je uspon ka mudrosti, spoznaja jednakosti objekata i subjekata sa stvarnošću. Pošto Japanci niste a po rođenju ste pozapadnjeni, a ni aikido nije zen disiplina čak ni po postanku, svome delu koje ste zapravo vi i vaš aikido put morate sami pronaći smisao i ideju kao i zašto sebe gradite baš kroz njega.
O sensei je na svom putu doživeo prosvetljenje kroz svoj idealni budo, budo koji je nadvisio samo borenje i to iskustvo preneo nama da ga širimo i obogaćujemo.
Kolika će nama biti mera da to shvatimo verovatno nećemo nikada saznati. Verovatnije je da će neko sa strane to primeti za nas i u nama kada i ako za to dođe vreme. Nadam se da će, bar u našem slučaju, taj "probuđeni" biti neko od vas sa kojima trajem sve ove godine u aikidou i koji ste zajedno samnom ovaj esej priveli kraju.
Saša Obradović 6.dan
u Zemunu, na samom izmaku 2022. godine
____________________________
[1]Jamamoto Tsunetomo, "Hagakure" - knjiga o samurajima - prvi put objavljena 1716.
[2]"Maai", ( 間合い) optimalno rastojanje između partnera. Koncept maaija ne uključuje samo uzajamnu udaljenost, već i vreme koje je potrebno da se pređe udaljenost i ritam napada; zajedno, sve to utiče na tačnu poziciju s koje jedan protivnik može pogoditi drugog - maai bržeg partnera je udaljeniji od sporijeg partnera. (u kendou, na primer)
[3]"Tanhojzer", (Tannhäuser), opera Riharda Vagnera. Najpoznatiji muzički deo ove opere je čuveni hor hodočasnika iz trećeg čina, na njega se i odnosi ova priča - Youtube (na snimku je orkestar Philharmonie Südwestfalen, 3:58)
[4]"Neka opažanja o ispitima i promocijama", Jošimicu Jamada Šihan, aikido bilten br. 16 2017.
[5]"Od čoveka čoveku", Saša Obradović, aikido bilten br. 20 2021.