Od čoveka čoveku

Esej koji sledi, (od glagola esseye - pokušaj na francuskom, hvala Draganu Jandriću na podsećanju)^[1] posvećen je svima koji su bili deo aikido dođoa "Zemun" u proteklih četiri decenije njegovog postojanja. Posvećen je i svakom od 3.600 članova koji su ugradili sebe minulih godina u   Aikikai Srbije  u dve decenije njenog postojanja.
Za potrebe ovog "pokušaja" moramo otići mnogo dalje u prošlost...

Pre skoro dve i po hiljade godina Aleksandar III Makedonski je proširio carstvo od Grčke na zapadu do Indije na istoku. Priče o Aleksandru, jednoj od najviše slavljenih ali i najosporovanijih ličnosti u istoriji od tada su ostale žive u predanju među stanovnicima Indije sve do danas. Sačuvane su nenapisane kroz vekove, prenošene od čoveka čoveku kroz mit, legende i sećanja.

Na sličnom prostoru, još dublje u vremenu zaronjeni 1.500 godina pre nove ere nastali su na sanskritu sveti indijski spisi Vede. Vekovima je ovo znanje prenošeno usmeno, ceo društveni sloj Bramana je u toj kulturi imao zapravo samo jedan zadatak - da čuva usmeno predanje i prenosi ga naredim generacijama. "Mi u Indiji, uvereni smo do dana današnjeg da je usmeno učenje daleko superiornije u odnosu na knjiško, pogotovo kada se radi o razvoju umnih sposobnosti".^[2]

Tradicija i običaji su se kroz socijalni kontakt čuvale stotinama generacija u raznim kulturama. Ovo važi podjednako za nas, (nekoliko hiljada kilometara severozapadno od Indije) koji i danas isto kao i pre ko zna koliko vekova kucamo u drvo terajući praslovenske duhove koji u njemu žive, "da ne čuje zlo" i za narod Japana koji je kroz šinto uronjen u more prastarih verovanja (skoro su na istom rastojanju ali u suprotnom smeru, nekoliko hiljada kilometara na severoistok od Indije).

Dalekoistočne borilačke veštine kao deo nematerijalne kulture imale su isti put čuvanja i negovanja znanja kroz neposredno prenošenje od čoveka čoveku. Knjige iz ovih oblasti su bile izuzetno retke. Prvo što većina odmah verovatno pomisli je da je razlog tome činjenica da bi se iz njih mogle otkriti i ukrasti tajne veštine. Zapravo to je bilo u drugom planu, znanje koje bi se čuvalo u spisima je lako moglo biti izgubljeno ili uništeno - škola i znanje sakriveno u umu učenika bilo je na mnogo sigurnijem mestu. Do petog veka nove ere Japanci nisu imali pismo, postojali su pripovedači, zvani kataribe koji su usmeno prenosili predanja i mitove. Nakon tog perioda bilo je načina da nešto bude napisano, prirodno sa i bez pisma oduvek je moglo biti i nacrtano!

Ovaj veliki uvod je zapravo i opravdanje za moje učitelje zašto nemaju svoje knjige koje bi se bavile aikidoom. Nije teško predpostaviti da oni nisu tražili od mene da ih branim. Ujedno, ovo je i moje opravdanje pred Katarinom Obradović koja bi volela da bude izdavač neke moje do danas nenapisane knjige na istu temu – očigledno je još rano za knjigu.

Od čoveka ka čoveku - aikido

Prenos znanja, energije i svega ostalog vrednog u aikidou je uvek sa čoveka čoveku, u našem slučaju sa senseija na učenike, sa sempaija na kohaije (sa starijih na mlađe) ili u međusobnom vežbanju aikidoka ravnih po pojasu i sličnog iskustva.

Sva "pomagala" koja usrećuju milione aikido lenjivaca i ne mnogo inteligentne poštovaoce društvenih mreža, Youtube-a prvenstveno, zapravo su zamajavanja i postiču nas da budemo neaktivni i na posletku obožavaoci (poznatiji kao fanovi) ili imitatori na web trpezi odabranih aikido majstora po svom ukusu. Na taj pasivni način je apsolutno nemoguće tehniku primiti, osetiti, tek ju je nemoguće razumeti. Retki idealisti veruju da u aikidou kao i u životu ima i nekakve metafizike, etike, čak i duhovnosti, pominje se i ki za koji mnogi tvrde da su ga osetili ali niko i da ga je video na snimku. Ti isti zanesenjaci veruju da aikido kao i sam život bez nabrojanog nema nekog naročitog smisla.

Naučiti nazive i kako se izvode tehnike pobrojane u programu za kyu pojaseve koji je neznatno menjan u poslednjih 40 godina, naučiti sve osnovne nazive udaraca i sekova vezanih za mač i štap, nešto vežbi u paru kao osnovu i kao deo programa za dan pojaseve, kate 13, 14, 17 i 31 štapom i impresivne vežbe u paru u kojima je u jednoj sakriven duh koplja a u drugoj mača kroz štap su mnogo manja iskušenja pred članovima Aikikaija Srbije od iskušenja nekog Hafiza (ime حفظ izvedeno iz glagola sačuvati) iz 6. veka koji je ceo Kuran u želji da ga sačuva od dušmana znao napamet.

Verujem da znanje preneto od čoveka čoveku, konkretno od učitelja ka učenicima, formira školu i učenici se u samom procesu selektuju bez namere i intervencije učitelja. Selekcija nije vezana za talenat i rezultate. Nasuprot banalnom sportu, uglavnom je ona vezana za osobine ličnosti i na već pomenute idealističke vrednosti za koje sam siguran da moraju da postoje u aikidou. Kao što jako često biva, suštinske vrednosti su uvek latentne tj. skrivene i nevidljive, vidljivo je samo njihovo jasno dejstvo.

K r u g

Pre godinu i po dana, septembra 2018. umro je Vladeta Jerotić, lekar, psihoterapeut, književnik i akademik. Pošto novine vole smrt poznatih, nekoliko dana su se utrkivale u tome koja će da citira po nešto od njega rečeno što bi površni čitaoci mogli da lagano svare uz doručak. Privukla me je jedna, nadajmo se da je i istinita, priča.

"Glavni junak ove priče je momak koji se slučajno obreo u restoranu u kom je Jerotić sedeo sa svojim prijateljima. Prišao je profesoru, predstavio se i rekao da mu mnogo duguje pošto su mu njegove knjige pomogle u životu i da bi hteo da mu se na neki način revanšira.

Profesor Jerotić je ljubazno odbio rekavši: "Nemojte da uvek činite ja tebi – ti meni. Ja sam nešto, kako vi kažete, vama učinio i vi sada hoćete meni da vratite. Kada vam neko učini nešto dobro, vi učinite dobro nekom drugom, on nekom trećem i tako se pravi krug dobrih dela. Inače to "ja tebi, ti meni" odraz je plemenske svesti i osnov korupcije. Zato ja kažem da je za plemenske narode, u koje ubrajam i Srbe, korupcija nešto prirodno. Ipak, ne treba zaboraviti da smo mi pozvani da budemo hrišćani, a to znači da se izdižemo iznad svoje prirode".

Vladetu Jerotića koji je veliki deo svog plodnog i dugog života odgovore na životne dileme i izazove tražio upravo u hrišćanstvu ovaj princip prenosa je podsetio na hrišćanstvo, mene, koji sam veliki deo života odgovore na životne dileme i izazove tražio u aikidou ovaj princip prenosa podsetio je na aikido i na potrebu da se prvo suočimo a ne izdignemo sa svojom prirodom.

Širenje kruga prenosa u aikidou ne može iči u nedogled i uglavnom se svodi na vaš dođo i na vašu aikido organizaciju kao širu zajednicu, na ljude sa kojima relativno često dolazite u kontakt i vežbate. Mnogo bolje ovo funkcioniše ako je aikido organizacija zasnovana na idejnom, ne samo na interesnom principu. Sve ovo je neophodno da bi nam, iako nismo Japanci, proradio i Ishin deshin, čudesni deo neverbalne komunikacije među ljudima koji se uzajamno razumeju a koju mi na zapadu nemamo i ne posedujemo ni ime za nju! ^[3]

Na treningu, prirodno je tražiti partnere na svom nivou i uvek je uživanje raditi sa osobom koju poznajete i koji vas razume. Ono što se odmah nameće kao pitanje je da li napredujemo brže vežbajući sa nekim ko zna više od nas i analogno tome, da li sporije napredujemo vežbajuči sa nekim koji je ispod nas po znanju? Da li napredujemo brže kao uke ili ako imamo ulogu torija? Da li istovremeno primamo znanje dok dajemo (uke, 受け u prevodu označava osobu koja prima tehniku)?

"Izbor partnera",^[4] Kazuo Čibe senseija je tekst koji se ovim bavi, pročitajte ga, postavljen je na naš sajt uporedo sa ovim tekstom - nalazi se i u ovom aikido biltenu.

Učenje i razumevanje

"Instruktori podučavaju samo mali deo veštine. Njenu svestranu primenu mora otkriti svaki učenik kroz neprestani trening."^[5] stoji kao 4. stavka u "Podsetniku za aikido trening" koje je na zahtev starijih učidešija napisao O sensei Uešiba 1935. godine i koji i danas stoje u Hombu dođou. Ovo treba da nas podseti da učenje i razumevanje veštine zapravo nisu isto, ne idu ni uvek uporedo. Razlikujte mišljenje koje ima svako o bilo čemu od razumevanja koje ima tek po neko o nečemu.

Na posletku, vratimo se nazad u Indiju, u 486 godinu p.n.e. kada je Sidarta Gautama ("onaj koji je svoj cilj postigao") kasnije poznatiji kao Buda (u značenju probuđeni na srpskom) bio na samrti. Jednoga trenutka se vratio iz, danas to zovemo kliničke smrti i okupljeni verni učenici su želeli da dobiju poslednju pouku o tome šta ima iza života od svog učitelja. Buda im je, dosledan do kraja, odgovorio: "Nikako ne želim da svojim stavom utičem na vaše mišljenje - svako mora sam doći do saznanja nezavisno i od učitelja!"

Jedna od poslednjih oaza ljudske istinske komunikacije i iskrenosti, pomerena izvan vremena i naše zalazeće civilizacije u vremenu opadanja (kalijuge na sankritu ili kaljuge na srpskom jeziku) nalazi se danas sakrivena i sačuvana za onog ko to vidi na tatami strunjačama u aikido dođoima.

Čuvajte ovu oazu i čuvajte jedni druge u njoj i budite svesni njene izuzetnosti i neuporedivosti sa bilo čime što egzistira u vremenu u kome živimo.

____________________________

^[1] Dragan Jandrić, aikido, lepota pokreta, Esej za 2.dan, decembar 2018, www.aiki.rs
^[2]Iz referata pandita Šjamadžija sa kongresa u Lajdenu, Branislava Božinović, Rečnik srodnih sanskritskih i srpskih reči, I deo, Pešić i sinovi, Beograd 2000. str. 57
^[3] Saša Obradović, Išin-Denšin i Haragej, aikido bilten br.18, Aikikai Srbije, 2019. str. 44-46
^[4] Kazuo Čiba, Izbor partenera, aikido Sphere, www.aikidosphere.com
^[5] Morihej Uešiba, Pravila za vežbanje, aikido bilten br. 1, JAF, 2000. str. 25