Jutro je dobro počelo; Ren Shin Kan banda je ponovo na svom putovanju. Senseji Gordon Jones i Philip Smith su pozvani da zajedno podučavaju na godišnjem Uskršnjem seminaru ugošćeni od Aikikai Srbije.(Bila sam te sreće da sam prisustvovala njihovom zajedničkom seminaru u Srbiji pre dve godine). Preostali Engleski kontigent ovom prilikom sačinjavaju Paul Garratt, Rebecca Kelly, Sean Taylor, MarkVanes, Lee Hubbard, i Satu Vainika, Mark Machin i Neal Kennerley iz UCL London. Sensei Mire Zloh, Fukushidoin iz UCL, i stariji učitelji iz Aikikaia Srbije su već u Beogradu sa svojim porodicama, očekuju naš dolazak.

Pa, da se vratimo na petak jutro, svi smo na broju (Sensei Philip Smith je već putovao odvojeno iz Birmighama, Aerodrom; više o tome kasnije!) Prtljag i “stapovi” su pažljivo pregledani i mi smo krenuli u potragu za kafom, menjačnicom doručkom i još – kafe!

Posle kraćeg kašnjenja u letu, stigli smo to poslepodne na beogradski aerodrom – onda kraći momenat panike jer smo shvatili da je sensei Džonsov prtljag sa alatom zagubljen negde usput. Na informacijama nam je saopšteno da je prtljag još uvek u Londonu.

(moglo je da bude mnogo gore – zamislite biti bez čistog veša ili četkice za zube!).

Iskrena, topla dobrodošlica od Saše i njegovih učenika izbrisala je svaki predhodni osećaj uznemirenosti. Zatim Saša pita za Filipa. Problem. Nema Filipa. Srbi su pažljivo posmatrali dolazeće putnike, ali od Filipa ni traga.

Izgubljeno: jedna torba sa alatom i sada jedan Shidoin – informacije nam sada neće biti od velike pomoći u ovome! Ispostavlja se da je Filip zaglavljen u Cirihu; a problem sa presedanjem će ga sprečiti da nam se pridruži do sutra. Istorija se ponavlja, pošto se isto desilo u toku poslednjeg zajedničkog seminara senseja Džonsa i Smita u Srbiji.

Ipak, mi ostali smo stigli u SC “Pinki” spremni za treniranje. Pošto je ovo moj drugi dolazak, bilo je divno videti tolika lica – stare prijatelje i nove, naročito Novaka, Ljiljanu, Vladimira, Mariju i mnoge druge dobre prijatelje sa kojima sam trenirala predhodnog puta. Sensei Džons radi na njegov uobičajen dinamičan i uzbudljiv način, fokusirajući se na raznolike bazične kokyunage tehnike.

Nakon treninga vraćamo se u hotel da bi se pripremili za večeru – gde čujemo da se neukrotivi sensei Filip upleo u preko-granični maraton, odletevši za Zagreb u Hrvatskoj, pre nego što krene u vožnju kolima od 300km (da je bar 300km. p.p.) ne bi li stigao u Beograd! Laknulo nam je i bilo nam je veoma drago kada se Filip napokon pojavio u restoranu, veseo i živahan kao i uvek – ništa o njegovom dugom užasnom putovanju!

To veče smo večerali u starom boemskom kvartu Zemuna (koji je pridodat kao noviji deo Beograda). Hrana je bila prelepa, zabava jos bolja, sa živom tradicionalnom muzikom. Mr Mark Vanes je bio nagovoren da zaigra sa pevačicom. Čitavo veče je bilo fantastično, prepuno smeha i druženja - sa tako divnim domaćinima nemoguće je nemati brilijantan provod.

Polaganje se održavalo u nedelju; bilo je 22 kandidata za Shodan i više danove. Suvišno je reći da su i kandidati i ukei bili iscrpljeni na kraju, ali je bilo divno videti toliko dobre aikido tehnike. Čestitke svima koji su polagali, a naročito onima koji su položili za željeni stepen.

Gledajući unazad na put, shvatam koliko smo mi iz aikido srećni što imamo priliku da stvorimo tako jaka i dugotrajna prijateljstva. Možda nemamo priliku da vidimo prijatelje aikidoke nekoliko godina, ali onda bjesak, zasnovan na zajedničkim iskustvima, smehu i zajedničkom treniranju može biti lako prepoznatljiv, to je kao misao koja nas povezuje.

Možda je to deo harmonije koji karakteriše aikido. U svakom slučaju, sebe smatram veoma srećnom što sam stekla toliko dobrih prijatelja tokom godina u RSK, u Srbiji i drugde. To je jedna od stvari koju najvise cenim u svom treniranju.