Slika:
centar Zemuna, Beograd, petak popodne. Pohaban taksi Mercedes staje ispred grafitima ispisane velike fasade sportske hale. Putnik. Gleda okolo i u trenuntku prepoznaje dvoje ljudi koji hodaju ulicom. Ne može da veruje svojim očima.

- “Hej Tome!”

- “Seme??!? Šta radiš ovde? Nismo očekivali da te vidimo!”

- “Znam. Kupio sam kartu za let juče. Sleteo sam na beogradski aerodrom samo sa adresom sportskog centra i sa sporazumevanjem rukama objasnili su mi da uzmem taksi do “Pinkija”. Umorio sam se raspravljajući se sa taksistom zašto je odredio cenu od 15 funti od aerodroma, ali pošto je bio velik momak - platio sam. Drago mi je da ste prvi na koje sam naišao.”

-”Mi smo upravo izašli iz hotela da prošetamo. Ne mogu da verujem da si upravo stigao. Samo je nas četvoro stiglo. Ostali kasne.”

Pomislio sam, kao što Mr. Smith uvek govori: “Tačnost je sve”.

Tako je počeo nezaboravan vikend uživanja.

Dođo je bio zapanjujući. Velika sportska hala sa sedištima sa obe strane i visokim zasvođenim plafonom. Bio je to solidan skup - oko 80 ljudi je vežbalo na strunjačama. Od samog početka seminara ni jednom se nisam osetio kao stranac. Vežbači su rado preuzimali ulogu ukea. Hteli su da uče da osete tehniku i da usavršavaju sopstvene pokrete. Bio sam ponesen iskustvom takvog nagona i posvećenosti vežbanju svih učenika koji žive u teškim ekonomskim i političkim prilikama. U petak ujutro sensei Gordon Džons je vodio trening. Na njemu se koncentrisao na kontakt između torija i ukea. Trening je bio impresivan i postavio je mnoga pitanja. U subotu ujutro trening su vodili Filip Smit i potom Gordon Džons. Takođe, prisustvovali smo i polaganju za dan pojas. Sensei Smit je na času u nedelju prepodne radio štap i mač. Ponovo su svi bili puni entuzijazma i raspoloženi da uče. Stvar koja me je impresionirala je da su, za razliku od treninga kod kuće, vežbači pokušavali da rade tehniku kako je pokazana a ne onako kako su je već znali.

Jedna posebna uspomena javlja mi se u mislima - jutro kada je sportska hala počela da se puni sa decom koja su nosila obruče i vijače. Okupljeni ljudi su napravili priličan metež dok su se smeštali u stolice. Onda se pojavio sto pored slike O senseia. Dok je sensei Filip Smit pokazivao i tumačio tehniku pojavili su se radio, razglas i mikrofoni na stolu. Onda su izvršili proveru rada (na jugoslovenskom: jedan, dva). Da ste samo tada bili tamo! Pošto se poklonio na kraju treninga Smit sensei je dobio aplauz od skupa. Ne znam šta je on pomislio tada ...

Ja mislim da su oni pozdravili “akrobatsku predstavu”.

Celog vikenda gostoprimstvo je bilo izuzetno. Lokali su bili stari i simpatični a hotel je bio standardan i čist. Vegetarijanci i ljubitelji čaja ovde mogu imati problema.

Kada su svi otišli u nedelju ja sam imao interesantnu šetnju gradom.

Iskreno preporučujem seminar sledeće godine u Beogradu. Veliko hvala organizatorima, učenicima i novim prijateljima.

 

- preneto iz Uka News informatora 2004.

Seamus Hill

---