Čuvajte se aikidoke

Ovaj članak se u originalu pojavio u jesen 1985. u časopisu koji je izdavao "Viktoria Aikikai" kasnih 90-tih. Zahvaljujemo se dr. Ishu Ishiyami 6.dan, uredniku aikido foruma i glavnom instruktoru "Point Grey Aikikaija" za dozvolu da ga objavimo ponovo. Zahvaljujemo se i Skoti Mac Phail-u 5.dan glavnom instruktoru "Victoria aikido Centra" na njegovoj dragocenoj pomoći. (AZB)

Borilačke veštine (Budo) su zaista zastrašujuća stvar. Iako ne znam šta većina misli o ovome, (uključujući i ljude vezane za aikido), neophodno je naglasiti da su borilačke veštine uvek u neposrednom kontaktu, tj. licem u lice sa smrću. Ipak, potencijalna smrt se nalazi u balansu naspram instiktivne želje za preživljavanjem. Ova činjenica u velikoj meri se odnosi i na samog vežbača, na njegovo telo i um u procesu treniranja i ona naglašava dostojanstvo i poštovanje kako sopstvenog, tako i tuđeg života.

aikido je potpuno nov način razvijanja ličnosti izvan okvira tradicionalnih i konvencionalnih borilačkih veština i rezultat je prirodnih predispozicija velike ličnosti Moriheja Uešibe. Ipak, to ne znači da aikido negira različite misli koje možete naći u tradicionalnom japanskom budou. Drugim rečima, razvoj aikidoa od tradicionalne borilačke veštine ka novom načinu ličnog razvoja ne znači da aikido prestaje da bude borilačka veština, kao što je nemoguće da ljudi prestanu da budu ljudi ili tvrditi da ljudska egzistencja nije ljudska. Umesto toga, mislim da je prikladnije verovati da je unutrašnje iskustvo samog osnivača, njegova duhovna svetlost, bila emitovana i filtrirana kroz japanski budo. Verujem da je to odgovor za proces koji je osnivač nazivao "take-musu aiki" (istinski aiki).

Pre nego što je aikido razvijen koncept aikija je postojao u japanskom budou još od davnih dana. Isto tako, ni stadijum koji je osnivač dostigao, nije eskluzivan i nije bio dostupan samo njemu u istoriji japanskog budoa. Sam osnivač nikada nije rekao da aikido nije borilačka veština i često je govorio da je aikido istinski budo. Ne mogu se složiti sa stavom da je aikido potpuno jedinstvena i nova disciplina i ignorisati poziciju aikidoa koji on ima u istoriji borilačkih veština i njegove veze sa drugim borilačkim veštinama

.

Osnivni smisao značenja nemogućnosti da ljudi prekinu da budu ljudi zasnovana je na činjenici da se nemožemo osloboditi ograničenja života i smrti i raznih patnji (rođenje, starenje, bolesti i smrti). Jedinstvenost aikidoa kao načina ličnog razvoja leži u napuštanju samoograničavajuće dobitičko-gubitničke konceptualizacije koju možemo naći u tradicionalnom japanskom budou u cilju težnje ka originalnom i trajnom mestu postojanja tj. životu. U ovim činjenicama vidim razlog zašto je osnivač smatrao da je aikido realni, životni budo.

Takođe, postoje i neki jeftini trendovi koji nisu samo preterano ideološki, već su i komercijalni. Osećam potrebu da ovde upozorim da je to dvostruko pogrešno. Sa jedne strane, aikido kao japanska borilačka veština postaje vremenom sve apstraktniji. Sa druge strane, aikido u svom postojanju se sve više oslanja na finansijski pragmatizam. Pored navedenog, dođo kao mesto lične obuke se suočava sa sve većom količinom bespotrebnih organizacionih i političkih pritisaka. Ovakvo sadašnje stanje baca tamnu senku na razvoj aikidoa koji treba da se zasniva na postojanju i razvoju mladih vežbača u njihovim slobodnim i neograničim individualnostima.

Ova dva elementa zajedno sa sve prisutnim hedonizmom u savremenom društvu moraju se prevazići traženjem istinskog Puta.

 

preneto sa: aikidoSphere

prevod sa engleskog: Katarina Obradović