Balkan Asia Convetion 2020.

Ovo je tekstualni zapis video intervjua pripremljenog za Balkan Asia Convetion manifestaciju koja je 2020. godine organizovana online zbog svima jasnih ograničenja uslovljenih epidemijom covida-19. Tada smo ulazili u šesti mesec van redovnih treninga u zatvorenom. Pitanja nisu bila unapred zadata i nije postojala pisano ni skica u trenutku njegovog nastanka. Finalni snimak ovog autointervjua je nastao tek iz četvrtog puta.

Kao da su treninzi na aikido seminaru u pitanju, svaki od tih zapisa je bio drugačiji po ispričanom sadržaju, lokaciji i što je bilo presudno za ponavljanje toliko puta, kvalitetu zvuka. Intervencije u odnosu na ono što je rečeno u snimku su minimalne, uglavnom su stilske i gramatičke.

 

Dobar dan, zovem se Saša Obradović, imam 6. dan i predsednik sam Aikikaija Srbije, jedne od nekoliko aikido organizacija u zemlji priznatih u Japanu.

Ove godine (2020.) Aikikai Srbije se približava 20-toj godišnjici od svog osnivanja, postojimo od januara 2001. godine, ujedno klub ili dođo što je pravilnije "Zemun" u kome sam više decenija instruktor slavi 40 godina od svog osnivanja. U tom dugom vremenskom periodu organizacija i naš aikido klub su porasli i sazreli a i aikido se delimično promenio. S druge strane, promenili su se i uslovi u kojima se vežba, delom zbog promene samog društva a zadnjih meseci posebno zahvaljujući pandemiji koja se širi i koja ograničava rad svih nas širom sveta koji se bavimo nečim gde je fizički kontakt neophodan. Baš zbog ovoga, i ovo što vam pričam je napolju i to treba da nas sve pripremi na sredinu u kojoj ćemo vežbati ne samo ove godine već i možda neki duži vremenski period, van sala u kojima su se treninzi redovno odvijali.

Da krenemo od početka

Japanske borilačke veštine vuku poreklo iz vremena samuraja. Samuraji su, kao što verovatno znate, bili posebna klasa u Japanu, ljudi koji su bili vojnici, koji su u periodu rata služili svog gospodara a u periodu mira su osim toga uspevali da osim ličnog usavršavanja u smislu same veštine profilišu i jedan kompletno novi sistem vrednosti koji i danas čini veliki deo onoga što je Japan. Svakodnevnicu samuraja osim vežbe u vreme mira činilo je i bavljenje nekim oblastima umetnosti, tražilo se da oni ne budu divljaci nego šire obrazovani. Podrazumevalo se prvo da budu pismeni i što je najvažnije, ta cela klasa koja je bila tek ispod plemića u samom vrhu japanskog društva, svoj etički kodeks bušidoa uspela je da održi do samog kraja.

Šta je Bušido?

Bušido su neka nepisana pravila koja su se ticala poštenja, služenja, čestitosti i onoga svega što bi danas mogli zvati opšte gledano vrlinom. Samuraj je bio gospodar života i smrti i on je tu svoju prednost i moć morao da kanališe kroz ličnu samokontrolu. Pomenuti bušido je bio svetiljka koja je osvetljavala njihov život.

Shvatite da je etika neki sistem vrednosti koji nosite sa sobom, a da je je moral ono što reguliše svakodnevno funkcionisanje bilo kog čoveka, npr. kod njih odricanje od novca.

Činjenica da je mogao svaki dan da umre, što je i bila svakodnevnica samuraja, odredila je i njihovov odnos prema materijalnim vrednostima. Priča o zenu, kao vrsti budizma koja je presudno uticala na formiranje mnogih njihovih stavova bi nas odvela u drugom pravcu i nećemo se njome ovde baviti.

Sredinom devetnaestog veka potreba za tom vrstom ratničke klase prestaje da postoji i negde u Meiđi periodu i u vreme otvaranja Japana prema svetu samuraji prestaju da postoje. Veliki broj borilačkih veština u tom novom vremenu traži svoje mesto i teže novoj afirmaciji. Prvo je počelo sa džudoom a kasnije i sa drugim borilačkim veštinama, mnoge postaju deo sporta. Dobra stvar je što smo tada dobili džudo kimona koja su po prvi put uvedena kada je Džigoro Kano rešio da džudo postane sport. Uvedeni su šareni pojasevi koje su zapadnjaci jako voleli, svi suštinski opasni i pogubni zahvati iz te veštine su izbačeni. Kendo, put mača je postao to što je danas i generalno borilačke veštine koje su bile vojničke veštine su pacifikovane.

Ovo nije priča o aikidou, aikido je nastao u dvadesetom veku, devetnaesti vek je bio vek u kome je rođen osnivač aikidoa Morihej Uešiba, ali se naša veština smatra i pored toga tradicionalnom pošto deli vrednosti kao i pomenute veštine.

Po čemu je aikido bio i ostao jedinstven?

Doneo je potpuno nove vrednosti u svet borenja. Iako tradicionalna veština aikido se menjao i proces promena koji je kod drugih veština trajao vekovima u slučaju naše veštine desio se u periodu životnog veka O senseija Moriheja Uešibe. Jako je to čudno i retko, tradicionalna veština u kojoj su dozvoljene promene - obično je to tabu tema za borilačke veštine koje dolaze iz Japana. O sensei je u prvom delu svog burnog života prošao period kada je mislio da mora da se dokaže kao autoritet u smislu borenja. Nakon II svetskog rata i strašnog stradanja Japana, veština se promenila i u periodu pred kraj života O senseija (umro je 1969.) aikido se na neki način zaokružio u obliku kako ga poznajemo danas.

aikido kod nas

aikido je došao u naše krajeve 70-tih godina, tačnije samim krajem 60-tih prvenstveno u Srbiju, konkretno u Beograd. Mi smo imali veliku sreću da učimo od japanskih instuktora, imali smo u to vreme i mogućnost da polažemo i da diplome dobijamo kao i danas iz centra svetskog aikidoa kome pripada ogroman deo svih koji se bave aikidoom i nama je tih 70-tih, 80-tih ali i 90-tih jako imponovalo što imamo ista dokumenta kao i druge aikidoke širom sveta. Kasnije ćemo shvatiti da imamo i isto znanje.

Zahvaljujući tome što smo imali od koga da naučimo, dobili smo i školu štapa i mača koja je divna i koja je direktna veza onoga što je bio svet samuraja i što je danas moderna borilačka veština. Da nema tog štapa i mača ne znam šta bi vežbali po livadama napolju u ovo vreme covid epidemije! Štap i mač nisu dodatak aikidou, to je možda suštinski i najbitniji njegov deo. Nevežbanje i isključivanje kursa štapa i mača, ubeđen sam, uskratiće svakom ko se aikidom bavi priliku da shvati šta je borilačka veština, odakle je potekla i izgubiće onaj pravi začin koji nju čini tako vrednom i jedinstvenom.

U čemu se aikido razlikuje od drugih borilačkih veština?

Prvo, postoji mnogo predrasuda vezanih za ono što su borilačke veštine. Ogroman broj ljudi ih poistovećuje sa tučom. Tu je presudan bio uticaj američkih filmova, a valjda je većini bilo blisko i iz svakodnevnog ličnog iskustva. Samuraji koji su bili vojnici i naoružani mačevima oštrim kao žilet nisu imali potrebu da se tuku ni sa kim - naročito ne da se bave nečim što bi se zvalo samoodbrana. Naravno, mi smo godinama silne ljude imali kao početnike koji su dolazili na aikido baš zbog toga što su tražili odgovor na pitanje kako da se odbrane, ali ono čime se bave borilačke veštine je mnogo dublje i vrednije od priče o tuči. Današnje vreme traži takav pristup. Ljudi vole "dajdžeste", kratka i brza rešenja i čini im se da je idealno da kroz kratki kurs nauče nešto korisno za svakodnevni život, pa i u situaciji kada im je potrebno i da se odbrane od nekoga.

Da li to funkcioniše?

Ne funkcioniše, naravno!

Borilačke veštine nisu priča XX veka, nastale su u periodu kada su stvari bile postavljene na kompletno drugačiji način. Niste mogli doći do vrednih stvari kroz brza rešenja. Svakodnevni trening je bio neophodan u postizanju bilo kog majstorstva - u sviranju nekog istrumenta, zanatstva ili bavljenja borilačkim veštinama. Danas je sve teže naći ljude spremne da redovno treniraju i prihvate takav izazov. To koliko se čini da predstavlja problem sa jedne strane, sa druge strane daje jednu specifičnu selekciju ničim nametnutu. To znači da borilačke veštine i aikido mogu vežbati svi, ali generalno nisu za svakog. Vezano je i za to koliko imate potrebu za nekakvim ezoteričnim pristupom svetu i nekoj duhovnosti koju nudi Istok. U krajnjoj liniji, put postizanja neke vrline ili bilo čega sličnog kroz aikido je vrlo konkretan fizički trening. Morate se znojiti, vežbati, morate biti uporni i nećete imati satisfakciju koju vam sport donosi, da se obogatite ili dobijete medalju. U nazivu aikido taj zadnji ideogram "do" (道) koji se čita u Kini "tao" zapravo predstavlja put, put prvenstveno ličnog napredovanja i unutrašnjeg razvoja.

Ono što je bazično za borilačku veštinu kao što je aikido je da ne postoji ideja protivnika i trening sa strane gledano za nekog ko ga prvi put vidi deluje "nerealno". Asistent, onaj koji je uke, daje svoje telo na kome se izvodi tehnika i tehnike se izvode kroz dogovoren sparing. Sami zahvati su opasni i ne bi bilo moguće drugačije ih izvoditi. Genijalna ideja onoga što je životno postigao O sensei i do čega je došao stvarajući tu veštinu je da je uspeo od nečeg što je borilačka veština koja je vekovima bila disciplina koja uzima, zdravlje ili život, uspeo da napravi borilačku veštinu koja nešto daje. Priča da je borba ljubav je bila jedinstvena u svetu borilačkih veština. Naravno, prosečnom buzdovanu to je krajnje neshvatljivo i on uvek razmišlja da treba da se ljudi potuku i onaj ko bude jači je i bolji kao što je bilo hiljadama godina. Ako se vratimo na ono što je rečeno da su tehnike nastajale u vremenu kada se njima odlučivalo o životu i smrti zaboravite na bilo kakvu tuču!

Ako ikad bude neko insistirao da Vas koji se bavite aikidoom iskuša i sazna da li je vaša veština "efikasna" pozovite ga da se isprobate u borbi drvenim mačevima. Gotovo sam siguran da neće niko pristati. Nemojte igrati po pravilima koja nisu vaša!

Zahvaljujući tome što nema tu vrstu izazova da će neko da vam razbije nos, sem slučajno naravno, možemo ga vežbati do duboke starosti. Onaj ko sebe u toj veštini nađe ostaće joj veran do kraja života ili će tu svoju ljubav prema aikidou preneti na svoju decu. Nisam sreo ništa u svom životu što bi bilo slično onome što je ova borilačka veština. Vrednosti koje nosi su jedinstvene i univerzalne i nije potrebno da budete Japanac i da se osećate inferiorno zbog toga što to niste da bi ste ovu veštinu razumeli. Naravno, nemoguće ju je razumeti bez poznavanja kulture iz koje je potekao i zato se i naša organizacija zove "Društvo za tradicionalnu japansku kulturu – Aikikai Srbije". Cilj je da se ne samo kroz naziv nego i kroz naše delovanje uporedo sa učenjem veštine i deo te kulture približi vežbačima.

Jako je nevaspitano na Istoku bilo i u vreme samuraja, a to je ostalo i do danas hvaliti se i razmetati. Za razliku od engleskog gde se ja piše velikim slovom u Japanu se smatra beskrajno nekulturnim da se hvališeš i kažeš za sebe da si najbolji. S druge strane, smatra se sasvim primerenim da ispričaš ono što su činjenice i što su tvoja postignuća u nekoj oblasti. Kad smo kod postignuća, zajedno sa 20 godina aikido organizacije treba da izađe dvobroj aikido časopisa (to je ovo što čitate, a nije dvobroj) koji će se realizovati s proleća 2021. godine. Aikido časopis je jedini aikido časopis koji postoji u zemlji i bavi se pored aikidoom prenošenjem informacija koje ne možete saznati iz popularnih medija koja vas podstiču po pravilu samo na površnost.

Svima koje je ova priča zainteresovala preporučujem da posete sajt Aikikai Srbije na www.aiki.rs i tu mogu naći sve što ih zanima vezano za aikido, za Aikikai Srbije, da se upoznaju sa tekstovima koji se tiču kulture Japana i da pročitaju tekstove i intervjue najvećih autoriteta iz naše veštine, uključujuči i domaće autore.

Naša organizacija je od svog osnivanja imala mnogo izazova kao i svaka organizacija koja se bavi okupljanjem velikog broja ljudi. Broj klubova ili dođoa se menjao, rastao i opadao. Prvih nekoliko godina imali smo intenzivnu saradnju sa engleskim aikido majstorima i oni su nam obezbedili kontinuitet polaganja. U tom periodu dobili smo donaciju vlade Japana, najveću ikada u oblasti aikidoa. Naravno, donacija je bila iz oblasti kulture, ticala se tatami strunjača i zahvaljujući njoj mnogi naši klubovi su otvoreni sredinom prošle decenije. Od 2009. godine Aikikai Srbije je direktno vezan za Hombu dođo i polaganja za dan pojaseve držimo u svojoj zemlji a diplome se kao i pre mnogo godina dobijaju iz Tokija i na njima stoji potpis unuka O senseija Moriteru Uešibe.

Hvala svima koji su imali strpljenja da isprate ovaj relativno konfuzan prikaz veštine i istorije naše veštine, nije moglo drugačije u 20-tak minuta.

Želim na kraju da Vas pozovem da nam se ako budete u mogućnosti pridružite na strunjačama kada to bude bilo moguće, nadam se što pre, a do tada možemo svi zajedno da vežbamo u prirodi i družimo se uz štap i mač podsećajući se na ono što je bilo ishodište svih borilačkih veština - pre nego se opet nabijemo u zagušljive sale...
Hvala još jednom, sve najbolje Vam želim.

Snimano je u Zemunu i na Novom Beogradu u periodu od 22. do 24. jula 2020. Premijerno je postavljeno na YouTube kanal "BACON Balkan Asia Convetion" 5. avgusta 2020. godine.

.