Morihiro Saito - intevju

Šihan Morihiro Saito (Aikikai 9. dan) počeo je da vežba aikido 1946. pod rukovodstvom Učitelja aikidoa Moriheja Uešibe u Ibaragi Iwama Dojo-u. Ova godina obeležava 50-godišnjicu njegove posvecenosti umetnosti aikidoa. Napisao je mnoge knjige među kojima su i 5 u klasičnoj seriji "Tradicionalni aikido", a pojavljuje se i na mnogim video izdanjima.

Praktikujući aikido preko 30 godina Gaku Homma Sensei je Učitelj Nippon Kan Kulturnog centra u Denveru, Kolorado. Pisac je “aikido za ceo život” i drugih knjiga iz oblasti aikidoa i Japanske kulture.

Izgleda da je na svakoj važnoj tački moga života Saito - sensei bio tamo.

Čini se kao treptaj oka - vreme od kad smo se prvi put sreli je tako brzo prošlo. Sećam se iskustava iz prošlosti kao da su se desila juče. Sada imam 45 godina a Saito sensei 67. Kako vreme prolazi i mi starimo, mislim da se naš temeperament i vrednosti menjaju, postajući sve više tolerantne i uopšte više prihvatljivi.

Tokom našeg seminara, tokom kog sam ja ugostio Saito sensei-ja i gledao ga kako podučava, jasno sam shvatio koliko je vremena prošlo i koliko uspomena ja imam. Kao što je Saito sensei i učio, ja ga nikad nisam čuo da govori o univerzalnim silama, kao što su Bog, aure, mir i ki, i nikad ga nisam čuo da govori o bilo kakvim drugim kosmičkim stvarima.

Ipak, u svakom njegovom pokretu, njegovo telo je odavalo osecanja koja te reči pokušavaju da obuhvate. Ta moć, da dotakne srca ljudi svojim pokretima je ta moć koja ga odvaja od ostalih. Njegova tehnika i filozofija su jednostavne i čvrsto vezane za zemlju. Ono što je on i ono što on uči, bazirano je na realizmu a ne na iluzornim konceptima koji mogu da zavaraju i zbune.
Dok sam intervjuisao Saito sensei-ja nisam mogao da odolim osećaju kao da slušam oca koji svoje godine i mudrost svoga iskustva prenosi na buduće generacije.

Sensei Gaku Homma

GAKU HOMMA SENSEI: Dok sam živeo u Iwama Aiki Dojo-u svi su vas zvali “Mou - chan” Iwame (“Mou”je skraćeno Morihiro a “chan” je termin za omiljenost) ili “Napoleon Iwame”. Kako ste dobili ove nadimke?

MORIHIRO SAITO SENSEI: Od trenutka kada sam postao uchi deshi u Iwama Dojo-u pa do Učiteljeve smrti bio sam vrlo zaposlen mladić. Tokom vremena koje sam proveo kao uchi deshi takođe sam radio i za Japansku Nacionalnu železnicu. Jedino vreme koje sam imao za sebe je bilo tokom putovanja od železničke stanice do dojo-a i nazad. Osim toga nisam imao slobodno vreme.
Moj život se sastojao od rada i treninga. Nisam mogao da slušam muziku, da pratim modu ili sport kao ostali dečaci mojih godina. Ponekad sam radio u noćnoj smeni na železnici tako da bi se dani i noći mešali. Ako sam hteo da odvojim vreme za neke privatne stvari, kao što je popravljanje uniforme, morao sam da skratim vreme spavanja. Ljudi oko mene su govorili: “Napoleonu je trebalo samo tri sata da spava na konju a Mou - chanu treba samo 30 minuta da odrema u odeći pre nego što je spreman da ponovo radi.” Na kraju mi je ostalo to - “Napoleon”. Moje telo nije zaboravilo ta vremena - još uvek sam prezauzet!

Nadimak: “Mou-chan” takođe pokreće uspomene. Ja nisam činio ništa da se to dogodi ali iz nekog razloga ljudi iz Iwame i okolnih mesta su se jako plašili tog imena. Svako ga je znao i to ime je imalo određen značaj. Ako je bilo ko od lokalnih Jakuza (Jakuza - japanska mafija) ili lokalnih momaka pokušao da pravi probleme bilo je dovoljno da se pomene “Mou-chan iz Iwame”.To je za mene bilo veliko iznenađenje!

Jednog dana, baš pre nego što je počeo lokalni festival, lokalni momci su se potukli sa rivalskom grupom iz susednog grada. Izgleda da je rivalska grupa htela da preuzme primat na prodajnom prostoru festivala i da tako osvoji teritoriju Iwame. Momci su sakupili grupu i sa Jakuzom na čelu došli u Iwamu.

Jedan od mladića iz Iwame koji me je poznavao, dotrčao je do mene i pitao me da budem uz njih da bi im pomogao da potuku rivale. Upočetku sam odbio, ne želeći da se mešam u privatne obračune. Ali pošto sam bio mlad i nisam znao šta zaista znači strah, na kraju sam se složio da im pomognem. Obukao sam kožne čizme da zaštitim noge i kožnu jaknu da se zaštitim od noža. Tako sam krenuo da im pomognem. Kad sam došao, bio sam poprilično iznenađen - nisam imao pojma koliko se naroda skupilo da se bije! Pošto nisam znao šta drugo da radim otišao sam direktno do prostora između dve grupe, stao i rekao “Nije dobro tući se na dan Festivala!” Šef suprotne grupe je prišao i upitao me: “Hej, dečko - ko si ti?” “Ja sam Saito” - odgovorio sam ali to na njega nije bog zna kako delovalo. Onda je neko povikao “Pa to je Mou-chan iz Iwame!” U tom trenutku se šef suprotne grupe spustio na kolena i ruke, sagnuo glavu i izvinuo se. Onda sam rekao momcima iz Iwame da se i oni izvine, jer su oni i započeli tuču. Zgrabio sam oba lidera i odveo ih u lokalni sake bar (sake - japanska rakija). Održao sam im lekciju i rekao im: “Svako ko započne tuču je kriv i mora da popravi situaciju tako što posluži sake onima koje je povredio. Odmah sredite ovu situaciju!” Onda sam otišao.

Većina ljudi u gradu mi je znala ime ali ne i lice zato što sam stalno bio zauzet. Zato što sam trenirao aikido, moja je reputacija prerasla sama sebe pa sam često bio pozivan da rešavam probleme, čak pre nego što bi policija bila pozvana. Još uvek nisam siguran da li je moja reputacija bila dobra ili loša (smeh).
Naravno, više nemam reputaciju takve vrste. Tadašnji dani su bili mnogo drugačiji od današnjih. Vremena su bila mnogo naivnija - pogotovo na selu.

GAKU HOMMA SENSEI: Meni se čini da ste još uvek Napoleon Iwame. Tokom ove turneje vi ste za dve nedelje putovali iz Japana u USA, držali seminare na istočnoj i zapadnoj obali i sad ste došli u Denver, sve bez odmora između. To meni izgleda kao jako prebukiran raspored. Šta, po vašem mišljenju, čini život vrednim življenja?

MORIHIRO SAITO SENSEI: Ono što me čini najsrećnijim je da predajem ono što sam nasledio od Učitelja. Nalazim veliko zadovoljstvo u obilaženju mojih učenika širom sveta i što mogu da ostanem u njihovim kućama da zajedno podučavamo i treniramo. Kad sam kod kuće u Iwami, i kad imam imalo slobodnog vremena, provodim ga u Aiki no le (Aiki koliba) sedeci pored irori vja (kamin koji se nalazi u centru prostorije) sa starim prijateljima, gde zajedno jedemo i pijemo. To su za mene jako srećni trenuci.

Već sam deda. Imam 13 unučadi. Ipak, i dalje verujem da za ljude koji imaju svoje sopstvene dođoe nema povlačenja. Moja je sudbina da nastavim. Osećam obavezu da predajem Učitejev aikido što većem broju studenata. Kada umrem, direktna veza sa njegovim tehnikama će nestati.Imao sam sreću da sam 23 godine proveo sa Učiteljem…Ono što sam naučio, naučio sam od njega i osećam da to moram da predajem.Ostali šihani imaju slobodu ali ja ne. Postoje šihani u Japanu a i u celom svetu koji su u jednom trenutku došli do Ueiteljevih stopala da vežbaju. Učitelj je razumeo suštinu aikidoa i pružao ga je na dlanu. Oni koji su došli do njegovih stopala, na kratko, nikad nisu stigli da uzmu ono što je on pružao na dlanu - a onda bi otišli.

Iwama je za aikidoke ono što je, na primer, Meka za Muslimane ili Vatikan za Katolike. Metaforično je kuća svetlosti i moja je obaveza da to svetlo jarko gori. Za ostale šihane kuća svetlosti sibolizuje velika postignuća i poduhvate koje je ostvario Učitelj. Oni koriste to svetlo da osvetle svoj put dok upravljaju čamcima koji su sami napravili.

Sve dok svetlo svetli iz Iwame koreni aikidoa nastavljaju da postoje. Mislim da je vrlo bitno da to ne zaboravimo. Priključio sam se Iwama dojo-u 1946. Sve do njegove smrti proveo sam svaki dan tokom 23 godine sa Učiteljem. Od njegove smrti, ostao sam u Iwami iako sam imao položaj šihana u Aikikai Hombu Dojo-u. Svakog dana sam se trudio da svetlo jasno svetli u kući svetlosti koju mi je ostavio Učitelj.

Čuo sam da neke aikidoke prave razliku između stila iz Iwame i modernog aikidoa, nazivajući Iwama stil tradicionalnim ili čak staromodnim. Po mom mišljenju to je greška. Verujem da ako negiramo poreklo našeg vežbanja negiramo i njegovu vrednost. Kad ljudi kažu da je Iwama stil staromodan podsećaju me na ljude koji seku granu na kojoj sede.

Nikad ne bih rekao da je Iwama aikido jedina pravilna forma aikidoa. Svaki instruktor ima sopstveni karakter koji je izgrađen na kulturnom poreklu i okolini. Prirodno je da su se razvile različite organizacije i stilovi. Putovanje svetom mi je pomoglo da ovo razumem, pošto sam dolazio u kontakt sa raznim ljudima, mestima i kulturama. Mislim da je dobro za studente da uče od različitih instruktora i da vežbaju u nekoliko dođoa. Takođe, verujem da je od izuzetnog značaja da vežbamo osnovne tehnike aikidoa. Ne smemo zaboraviti poreklo našeg vežbanja.

U životu obično dođe vreme za povratak sopstvenim korenima i nasleđu. Mislim da je važno za svakog od nas da uključi i proučavanje Učiteljevih tehnika tokom sopstvenog aikido puta. Najbliža veza sa izvorom je Učitelj a najbliža veza sa njim je Iwama Dojo. Vrlo je bitno za aikido zajednicu da shvati da koreni naše veštine počivaju sa Učiteljem.

Zbog tog razloga činim sve da svetlo jarko svetli iz Iwame. Zato ja nemam slobodu. Umesto slobode imam sudbinu - i poštujem je. To što održavam Dojo Učitelja živim i u dobrom stanju je ono što čini moj život vrednim.

GAKU HOMMA SENSEI: Znam da je bilo davno ali da li biste mogli da mi kažete kako je bilo kad ste bili uchi deshi u Iwama dođou?

MORIHIRO SAITO SENSEI: Priključio sam se dojo-u 1946. To je bilo nakon što je Japan izgubio rat i nije bilo mnogo uslova; bilo je to vrlo siromašno vreme. Rođen i odgojen u Iwami učlanio sam se u Dojo sa 18 godina.
Nedugo zatim, nekoliko uchi dehi-ja Učitelja su došli iz Hombu Dojo-a u Iwamu. Gozo Shioda (Učitelj Yoshinkan aikidoa) se preselio sa porodicom od šest članova (što me je malo iznenadilo). Ostali su oko dve godine. Koichi Tohei (Učitelj Ki aikidoa) takođe je došao otprilike u isto vreme pošto je otpušten iz vojske. Sećam de da sam se tada pitao da li ga je rat učinio čvrstim i jakim. Napustio je Dojo kad se oženio. Takođe su ti bila i dva uchi deshija koji su to postali u isto vreme kao i ja. Jedan je sada regionalni direktor obrzovanja a drugi je član Diet-a. Ja sam jedini preostali koji se i dalje muva oko Iwame! (smeh)

Teško je zamisliti na šta je Iwama ličila u to vreme. Gde sada vidite kuće tada je bilo drveće. Nijedan od puteva nije bio asfaltiran i kad bi pala kiša neki bi se pretvorili u kaljugu duboku do članka. Nosili smo geat (drvene sandale) sa samo jednom prečagom odozdo jer bi se na običnim sandalama sa dve prečage nahvatalo blato pa bi ih bilo nemoguce nositi. Geta sa jednom prečagom su bila dobra za hod po blatu a na suvom su vam uvežbavale balans i koordinaciju!

Koristili smo jako malo struju pogotovo u delovima oko Dojo-a. Noću je bilo toliko mračno da bi neko mogao da vas vuče za nos a vi ga i dalje ne bi videli. Pošto je Učitelj bio priznati član društva jedini je u okolini imao struju i kontrast između mraka i osvetljenog dojo-a iznutra činilo je da mesto izgleda magično. Kasnije kada sam sagradio moju kuću sproveli smo struju od Učiteljeve kuće do moje. U to vreme to se smatralo popriličnim luksuzom. Meštani su smatrali da je ono što se događa u dojo-u Ueshiba-san-a malo neobično. Na primer način na koji smo mi, uchi deshi, bili odeveni pobuđivo je začuđujuće poglede dok smo išli kroz grad. Nosili smo keiko gi (u ritama i spojen samo na okovratniku), izbledelu hakamu (mnogo kraću nego današnje, otprilke do iznad članaka) i haori (kratki ogrtač) sa ukrasima od batika. Noslil smo gvozdene štapove da bi smo ojačali ruke, mašući i vukući ih iza nas zvučno po zemlji dok smo išli. Meštani bi govorili da ne bi da li svog sina kod Ueshibe ni iz kojeg razloga., čak su i pretili neposlušnim sinovima da će ih ako se ne poprave poslati kod Ueshibe-san-a (smeh) Zvali su nas ban - kara (čvrsti momci) Pošto je čuo glasine Učitelj nas je sa smeškom upozorio da ne plašimo suviše meštane. Nekoliko godina posle rata, život je počeo da se vraća na normalu. Zemlja je još uvek bila u tranziciji i bilo je mnogo ljudi bez posla. Mnogo ih se učlanilo u Iwama dojo u potrazi sa novom šansom za život. Iako smo imali vrt pri dojo-u uskoro je bilo mnogo više usta koje je trebalo nahraniti nego što smo mogli da podnesemo. Učitelj je postavio nekoliko novih uchi deshija da raščišćavaju zemljište okolo da bi mogli da ga zasejemo. Polje je bilo pokriveno gustim bambusom koji je sa svojom mrežom korenova bio izuzetno težak za uklanjanje. Nekoliko novih regruta je zaključilo da je posao suviše naporan pa su se sakupili i jedne noći nestali. Posao je i za mene bio težak, naravno. Ali, čak i da sam hteo da pobegnem nisam imao gde, pošto sam i rođen i odrastao u Iwami. Ustvari još uvek nisam pobegao! (smeh) Posle incidenta sa bambusom Učitelj više nije često naređivao ljudima da izvode zadatke koji su tako teški.

Prostor u dojo-u gde mi sada vežbamo jo i bokken je prostor gde su Učitelj i njegova žena imali vrt. Ostala, veća zemljišta su bila prekrivena paradajzom, kikirikijem i pririnčem. Tih dana ja sam imao malu baštu koju sam održavao kao hobi. Samo je nekoliko uchi deshi-ja imalo privilegiju da radi u vrtu. Zapravo je većini uchi deshi-ja bilo naloženo da ne rade u vrtu. Kad bi radili obično je više posla trebalo da se sanira šteta koju bi napravili (smeh).

Zadnji uchi deshi koji je radio u vrtu ste bili vi Homma-kun. Učitelja Kikuno-san. Sećam se vas sa gomilom povrća koje ste uprtili na leđa kad ste otišli u Hombu Dojo da bi bili Učiteljev otomo (asistent) Posle Učiteljeve smrti nije bilo drugih uchi deshija koji su radili u baštama.

GAKU HOMMA SENSEI: I ja se sećam. U to vreme imao sam 17 godina.Ti dani su bili teški. Kad bi Učitelj završio jutarnju ceremoniju pratio bih ga u baštu da odabere povrće za taj dan ili ako je bilo viška, da ga odnese u Hobu Dojo u Tokio.Kad već govorimo o Hombu Dojo-u, pročitao sam mnogo članaka i knjiga o istoriji aikidoa koju su napisali Hombu uchi deshi. Ali kad sam stigao u Tokio sa Učiteljem, nije bilo uchi deshi-ja koji su živeli u Hombu Dojo-u. Možete li to pojasniti?

MORIHIRO SAITO SENSEI: Na kraju rata bilo je mnogo uchi deshija koji su živeli u Hombu Dojo-u. Većina je bila stara i mnogi su pomrli. Posle rata Učitelj je živeo uglavnom u Iwami a u Tokio je išao samo u specijalnim prilikama.

Od zadnje generacije koja je učila direktno pod Učiteljem, većina koja tvrde da su bili uchi deshi su bili shidoin-i (instruktori) 2. ili 3. Dana u Hombu Dojo-u. Većina je primala ekvivalent od oko 200 dolara mesečne plate, živela u jeftinim stanovima oko dojo-a i dolazila u dojo samo na trening. Ti kayoi deshi (učenici koji žive izvan dojo-a) nisu brinuli o Učitelju Osim kada su mu bili uke-i kayoideshi-ma nije bio dozvoljen prilaz njemu. On je to smatrao velikom čašću.

Mnogi danas pričaju da su bili bliski Učitelju ali nije bio slučaj. Kasnije, baš pre nego što će umreti, čak je i šihanima viskog ranga bilo dozvoljeno da mu samo prenesu pozdrave; nisu bili u poziciji ni da započnu razgovor. Učitelj nije želeo da mnogo ljudi bude u njegovoj blizini i samo je nekolicini bilo dozvoljeno da se brinu o njemu. ...

GAKU HOMMA SENSEI: Bila mi je čast i zadovoljstvo, Sensei. Hvala Vam.

Pozicija Saito Sensei-ja kao lidera globalne aikido zajednice izgrađena je životom baziranom na teškom radu i naporu. On je pravi bujin (majstor borilačkih veština) Njegova humanost, ljubaznost i misaonost ostaju zabeleženi u mom sećanju - gde me neprestano podsećaju na privatnu stranu Učitelja, Moriheja Uešibe.
Dok hodamo kroz prepun aerodromski terminal, moje se misli vraćaju u prošlost, kada sam hodao sa Učiteljem kroz prepunu stanicu u Ueno-u, Japan. Način na koji oni hodaju ima dosta sličnosti.

Dana 13. maja 2002. godine u 74.godini (sedam godina nakon ovog intervjua) umro je Morihiro Saito sensei 9.dan. Saito sensei je 23 godine bio uz O senseia i jedan je od najzaslužnijih majstora za širenje aikidoa po svetu. Podario nam je, između ostalog, pet izuzetnih knjiga od kojih su prve dve bile mnogim generacijama najdragoceniji priručnik o aikido štapu i maču.

aikido Today Magazine
http://www.aiki.com/