Trka kroz aikido

Spolja gledano, aikido se vidi kao samo skup tehnika, vežbi, kata itd. Sa druge strane, ako
se neko bavio aikido-om duže vreme mogao je da se upozna sa unutrašnjim pogledom aikido-a, samim načinom razmišljanja, ali i nečim što smatram bitnijim, načinom života tehnike aikido-a.

Čovek može da ima razne kompleksne misli o nekoj temi, ili načinu razmišljanja, ali ako je ne primenjuje, ili makar primećuje u realnom životu, cela misao može biti poprilično prazna. Smatram da je aikido primenjiv u svim delovima života, i voleo bih da navedem neka moja
iskustva.

Osim aikido-a bavim se i auto-moto sportovima, izmedju ostalog i hard enduro vožnjom. Unutar hard enduro sporta, vozači motora voze po teškom terenu kao što su velike stene, debla, blato i slično, po strmim usponima ili strmoglavim spustovima. Kao i u aikido-u, jedna od najbitnijih stvari u hard enduro vožnji je stav. Ako vozač sedi u vožnji i udari prepreku, motor će odskočiti i pomeriti vozača sa sobom, ali ako vozač pravilno stoji, ostaće stabilan, dok se motor baca ispod njega.

Motor, kao i bokken ili jo, treba da bude produžetak vozača, a ne kruto spojeno telo, u kom slučaju borac će ostati bez alata ili vozila.

Sam protok energije je sličan, udarac se upija, i po potrebi preusmerava u sopstvenu korist. Na primer: da bi se prešla prepreka kao što je velika stena potrebno je prebaciti prednji točak preko nje, uz kontrolisani zadnjak. Za razliku od konvencialnog načina, ovakav zadnjak postižemo uz pomoć sabijanja prednjih vila, i preusmeravanja energije u oprugama u podizanje prednjeg točka, uz veoma malu količinu naše energije -gasa.

Hard enduro trke su na duže staze, od oko 40 do 80km teškog terena, u kome se osim
tehnike, testira i izdržljivost. Bez ispravnog disanja je veoma teško izdržati, pogotovo sa
svom zaštitnom opremom. Pred teškim usponom vozač nema vremena za razmišljanje, kako tu proći, kako preći srušeno deblo na sredini uspona i slično, ne sme da izgubi zalet: vozač mora da bude u stanju praznog uma da bi mogao da ima šansu savladavanja prepreke - ako stane, pašće. Isto tako ne postoji vreme razmišljanja i spremanja za tehniku, kako upiti udarac, kako reagovati, da li treba atemi ili ne, koja ruka ide gde i slično; kad uke napadne, tori mora da reaguje telom, ne umom; ako stane, pašće.

Verujem da aikido nije samo vezan za tatami već i za način života primenljiv u raznim sverama života, od filozofskog dela, do fizičkog, izmedju ostalog i iza kormana. Aikido prati ljude kroz život, bilo na strunjači, kancelariji ili u šumi.