Frustracija i transformacija

Verujem da se svi sećamo svojih prvih dana u dođou, zbunjenosti i konfuzije, pitanja “gde ide noga, a šta rade ruke”, i osećaja frustriranosti kada ni iz nekoliko pokušaja ne bismo uspeli da pokazanu tehniku ponovimo. Kada bismo u tome konačno uspeli, radost bi brzo nestala jer bi na red došla nova tehnika, nove muke i nova frustracija. Pitali smo se tada hoće li doći trenutak kada ćemo postati majstori, konačno naučiti sve tehnike i zauvek prevazići ovu unutrašnju tenziju koja prati učenje.

NE PROPUŠTAJTE TRENINGE!

Nedavno sam, iznenada, usred treninga, gledajući učitelja kako jednu od dobro poznatih tehnika izvodi na potpuno drugačiji način, shvatio da tokom ovih dvadesetak godina bavljenja Veštinom, nijednom nisam prisustvovao treningu na kome nisam nešto novo video i naučio, neki novi detalj, novu tehniku ili nov način izvođenja! Odmah sam pomislio dve stvari: jedna je da to možda i nije tako čudno, imajući na umu O Senseijeve reči da u aikidou postoji više hiljada tehnika, ali da kroz henka vazu i kaeši vazu broj tehnika postaje beskonačan^[1], a druga je da sa svakim propuštenim treningom sasvim sigurno propuštamo nešto novo i pitanje je kada ćemo, i da li ćemo to ikada nadoknaditi. U svakom slučaju – nije bilo treninga na kome nisam bio frustriran: ili je učitelj demonstrirao neku novu “nemoguću” tehniku, koju je trebalo uz mnogo muke ponoviti, ili mi “nije bio dan”, ili bih shvatio da sam godinama radio tehniku “pogrešno”... Prisećajući se starog pitanja, shvatio sam da je i posle svih ovih godina osećaj blage frustriranosti i dalje tu, ali je moj odnos prema njemu, začudo, potpuno drugačiji. To je za mene bio jedan od onih “vau uvida” i motiv za pisanje ovog teksta.

ŠTA JE FRUSTRACIJA I KAKO NASTAJE

Proces učenja neke veštine jeste put spiralnog razvoja, gde se na svakom sledećem stepeniku borimo sa različitim aspektima istih ili sličnih prepreka. Suočavanje sa problemima i nemogućnost da se oni odmah reše i prevaziđu praćeno je osećanjem koje bi se moglo opisati kao mešavina nelagode, tenzije, nezadovoljstva i nervoze. Ovo osećanje nazivamo frustracijom i možemo ga, dakle, definisati kao stanje osujećenosti osobe zbog nemogućnosti da ostvari svoju želju, odnosno ispuni zacrtan cilj. Do ove osujećenosti može doći zbog spoljnih ili unutrašnjih prepreka: spoljne su oličene u otežavajućim okolnostima u kojima se osoba nalazi, a unutrašnje su složenije i tiču se nedostatka znanja, veštine ili hrabrosti da se određena prepreka savlada kako bi se zadovoljila potreba ili ispunio cilj.

Osećaj frustracije je neprijatan, a ova neprijatnost može varirati od blage nelagodnosti do vrlo izraženih unutrašnjih tenzija, koje, ukoliko potraju, mogu dovesti do anksioznosti i drugih psihopatoloških stanja.

Frustracija se mahom doživljava kao negativna pojava jer, pored toga što je sam osećaj nekada vrlo neprijatan, ona stavlja na iskušenje našu upornost, strpljenje, hrabrost, istrajnost; ugrožava naš ego, ruši narcisoidnu sliku koju imamo o sebi; izaziva osećanje malodušnosti, nedoraslosti i sumnje u sopstvene kapacitete, iskušava naš osećaj sopstvene vrednosti. Poznato je, međutim, i da je frustracija jedan od ključnih činilaca tokom razvoja i sazrevanja. Kada upitate dečje psihologe šta znači biti dobar roditelj, reći će vam da je “dobar roditelj onaj koji optimalno frustrira dete”, što znači da pred dete treba staviti zahteve i zadatke za čije će izvršavanje ono morati da se malo pomuči, razmisli, strpi i bude istrajno. Tako dete uči da je potrebno uložiti napor i vreme da bi se nešto uradilo, a uči i jednu od najznačajnijih sociopsiholoških veština: da odloži zadovoljstvo.

Emocionalni odgovor na frustraciju zavisi od više faktora, gde osim važnosti motiva koji je osujećen, veliku ulogu igraju osobine ličnosti, poput uzrasta, obrazovanja, inteligencije, iskustva i urođene ili stečene tolerancije na frustraciju.

Upoznao sam mnogo ljudi koji su prekinuli vežbanje i odustali od aikidoa – danas verujem da je kod većine frustriranost u nekom trenutku bila jača od motivacije da je prevladaju, iako možda toga nisu tada bili svesni.

KEIKO I FRUSTRACIJA

Prilikom učenja veštine, vremenom napredujemo, ali spoljni faktori koji dovode do frustracije sve vreme su prisutni. Iako nam nakon nekoliko meseci vežbanja uspeva da sve lakše i sa manje napora “skinemo” ono što učitelj pokazuje, počinjemo da u već poznatim tehnikama uviđamo mnoge detalje koje ranije nismo primećivali, a koji se pokazuju kao presudni za funkcionisanje tehnike. Savladavamo ih, ali nije više dovoljno znati samo osnove, pred nas se postavljaju novi zahtevi – učimo varijacije, moramo razumeti i principe koji iza njih leže i uvideti složenost odnosa torija i ukea. Ovog puta se borimo sa drugom vrstom problema, ali je osećaj nezadovoljstva i osujećenosti isti, pa možda i intenzivniji jer su problemi apstraktniji, mi smo stariji po godinama, stažu i zvanju pa je i naša odgovornost veća, kao i očekivanja koja imamo od sebe samih. Na sledećem koraku javljaju se još suptilnija pitanja, a odgovori zahtevaju potpuno novu ravan razmišljanja o svemu što smo dosad naučili: shvatamo da u isto vreme “sve funkcioniše i ništa ne funkcioniše”, i da nije više dovoljno samo uviđati smisao već ga moramo i davati.  

Svaka veština i svako učenje stavlja pred nas izazove – tada treba “izaći iz zone komfora”, kako se to danas kaže jezikom popularne psihologije, i prevazići svoju lenjost, intertnost, liniju manjeg otpora i strah od neuspeha. Sa borilačkim veštinama stvar je, međutim, složenija, budući da metaforički “izlazak iz zone komfora” predstavlja doslovni ulazak u potencijalno vrlo opasne situacije, na koje možda nismo fizički ili psihički spremni i gde su moguće i povrede. Svi smo, na primer, čuli od učitelja nebrojeno puta da napad ukea mora biti “pravi”, kako bi tori imao sa čim da radi. Na prvi pogled, to se odnosi na fizički aspekt vežbanja, ali se iza tehničke realizacije krije sukob dve namere – uke mora da napada sa jasnom namerom, odlučno i bez oklevanja, sa idejom da kod torija izazove nelagodnost, pa i strah, sa kojima ovaj treba da se izbori. Kroz neprestano ponavljanje, uspostavljanje ovog sukoba i njegovu neutralizaciju, kroz frustraciju i relaksaciju, menjajući uloge, “učeći i zaboravljajući”, razvijaju se i uke i tori, a napredak svakog člana zajednice jeste i mera njenog razvoja.

DINAMIKA GRUPE I NAŠE ULOGE 

Sreća u nesreći – i jedna od najvrednijih stvari koju nam vežbanje aikidoa nudi –  jeste što je ovaj izlazak iz zone komfora doziran i odvija se u dođou, u kontrolisanim uslovima, sa ljudima koji su nam dobronamerni saputnici, i pod nadzorom učitelja. Pritom, uloga učitelja nije samo da drži ruka-noga kurs. Njegov zadatak je mnogo teži i odgovorniji jer on sve vreme treba da, između ostalog, implicitno podučava učenika i kako da izađe na kraj sa frustracijom. Dobar učitelj je kao dobar roditelj – on će naći način da uvek optimalno frustrira učenika. To znači da će dozirati količine pohvala i podstreka, i za učenje lakših stvari, s jedne strane, i količinu teže shvatljivih, zahtevnih tehnika i naizgled nelogičnih zahteva, nekada i kritike, s druge strane, taman toliko da ne dozvoli egu učenika ni da potone u defetistički obrazac samosabotiranja (“nesposoban sam”, “nikada neću naučiti”, “nisam ja za ovo”), ali ni da uzleti previsoko u arogantnom samozadovoljstvu (“Propast počinje onda kada zastanemo da bismo se divili svojim postignućima”, kaže kineska poslovica).

Ako je dobar učitelj onaj koji optimalno frustrira učenika, onda je dobar učenik onaj koji se ponaša zrelo, koji nastoji da sasluša kritiku, shvati je dobronamerno i prihvati savete i uputstva učitelja i starijih vežbača. Na taj se način gradi poverenje između učitelja i učenika, ali i između učenika međusobno; poverenje daje sigurnost, a sigurnost omogućuje da vremenom i frustriraciju savladavamo polako i postepeno, znajući da nismo ostavljeni sami u mračnoj šumi tehnika i principa, osvešćujući prvo sámo njeno prisustvo, a zatim i učeći kako da se sa njom nosimo. 

JEDINA PRAVA BORBA

Ovo osvešćivanje procesa učenja, njegovih komponenti i našeg emocionalnog odgovora na situaciju jedno je od istinski vrednih iskustava koje nam aikido nudi, i odnosi se na sve aspekte veštine: od savladavanja telesnih tehnika, preko izgradnje odnosa sa zajednicom u klubu, do prevazilaženja sopstvenih ograničenja oličenih pre svega u inhibirajućim konceptima koje smo tokom života usvajali, i preispitivanju vrednosnih sudova o svetu oko sebe i sebi samima. Zbog toga priroda prepreke sa kojom se suočavamo nije presudna za naš razvoj – doći ćemo, pre ili kasnije, do istog zadatka – suočavanja sa sopstvenom frustracijom. To je onaj trenutak kada, jednostavno rečeno, treba da “pobedimo sami sebe”.

Spoljni faktori frustracije su, dakle, uvek tu, u manjoj ili većoj meri, na jedan ili drugi način, ali se naš odgovor na frustraciju menja: iskustvo koje vremenom stičemo povećava nam samopouzdanje, jer znamo da smo slične situacije već uspešno prevazilazili, i to dovodi do promene perspektive i najveće nagrade: raste naša tolerancija na frustraciju – prestajemo da je doživljavamo kao osujećenje i počinjemo da je prihvatamo kao dobro poznatog pratioca. Štaviše, brinemo se kada je nema, jer njeno duže odsustvo može biti znak da smo se pretvorili u umišljenog majstora ili ispraznog virtuoza, i da zapravo stagniramo jer smo prestali da učimo. U ovom uzročno-posledičnom sledu, prestanak učenja nas ostavlja i bez zadovoljstva koje napredak donosi, pa tako sada u onom, nekada vrlo neprijatnom osećaju osujećenosti, počinjemo da otkrivamo jedan suptilan činilac radosti življenja. 

KO VEŽBA KAJAĆE SE, KO NE VEŽBA KAJAĆE SE

Što više uspevamo da aikido shvatimo kao put unutrašnjeg razvoja i da iskustva iz dođoa prenesemo u svakodnevni život i sve njegove aspekte, utoliko će nam i sam život izgledati drugačije: naučićemo postupno da gubitke i poraze, teškoće, probleme i osujećenja doživljavamo kao smernice i izazove, a ne kao nepremostive prepreke; naučićemo da, baš kao i na treningu, ustanemo svaki put kada padnemo. Ova promena, spolja nevidljiva, zapravo je suštinska unutrašnja transformacija koja iz korena menja našu percepciju sveta, naš način učenja, mišljenja, delanja i življenja. A i to je samo jedan korak na beskrajnom putu ličnog razvoja. Prostora za napredak ima dok god zadržimo šošin, um početnika, i dok učimo bez predrasuda, ega i straha od greške. Ipak, moramo se nekako pomiriti sa činjenicom da bezbroj tehnika svakako nećemo nikada naučiti. Ali, budemo li dovoljno posvećeni i istrajni u vežbanju, shvatićemo da to i nije neophodno da bismo postali pravi majstori Veštine, i da postoji nešto mnogo važnije – otkriće nam se, verujem, duboka istina O Senseijevih reči da zapravo postoji samo jedna jedina tehnika i jedan jedini princip: aiki, život u skladu sa zakonima univerzuma.

 

Branimir Putnik
12.7.2026.
(esej pisan pred ispit za 2. dan)

____________________________

 

^[1]U ranim godinama stvaranja aikidoa, Morihej Uešiba je, kao učenik Sokaku Takede, koristio klasifikaciju tehnika Daito-ryu Aiki-jujutsu škole, čiji katalog tehnika u svicima beleži tačno 2.884 tehnike. Otuda je O Sensei svojim učenicima nekada pominjao cifru od 3.000 tehnika, o čemu svedoči Gozo Šioda u knjizi An Aikido Life (sam Šioda je smatrao da ima oko 150 osnovnih tehnika, a da su ostalo varijacije). U knjizi The Secret Teachings of Aikido, u kojoj je Kišomaru Uešiba priredio predavanja, zapise i pesme svog oca, pojavljuje se i O Senseijev pojam takemusu aikija, sposobnosti da telo u trenutku napada nađe spontani odgovor u vidu nove, do tada nepoznate tehnike, čime se praktično objašnjava mogućnost postojanja beskonačnog broja tehnika. (Srećom, ovi se podaci ne nalaze na sajtovima i plakatima aikido škola, jer ko bi u današnjem svetu instant vrednosti i nasmejanih, sveznajućih instagram koučeva i influensera ceo život učio veštinu sa beskonačnim brojem tehnika, koja pritom ne donosi ni medalje, ni slavu, ni pare. A nije ni realna – ko će vas danas napasti katanom dok sedite u seizi?!)