Vrednosti koje nas oblikuju

Kada sada razmišljam o svom životu, teško mogu da se setim perioda u kojem Aikido nije bio prisutan na neki način. Neko bi to možda doživljavao kao hobi na koji su ih roditelji upisali i koji je, jednostavno, ostao deo njihovog života, ali za mene je Aikido mnogo više od toga. Sala je postala prostor u kojem sam rasla i menjala se, učila, grešila, popravljala se i pružala mi posebnu vrstu stabilnosti.

Na prvi pogled, Aikido može delovati kao veština sastavljena od niza složenihi i zbunjujućih pokreta. Ruke i noge ne idu sinhronizovano, telo se opire koordinaciji pokreta, a um pokušava da isprati sve što se dešava… Zato kada staneš i bolje pogledaš, uvidiš da to nije sve što se u sali dešava. Od prvog naklona na tatamiju počinješ da učiš o suštinskim vrednostima koje čine aikido: poštovanju, odgovornosti i zajedništvu. Što više razmišljam o ovoj temi, vidim da te tri stvari nisu samo deo Aikidoa ili „side lines“, već srž same njegove suštine.

Poštovanje se oseti već pri ulasku u dojo. Na početku treninga svi govore „Onegai shimasu“, što znači „Radujem se treningu“, ili kako je meni draže da prevedem: „Radujem se da učim“. U tom trenutku počinješ da učiš nešto od svake osobe u sali i da deliš svoje znanje.

Poštovanje u Aikidou se ne zasniva na hijerarhiji, već na otvorenosti, na spremnosti da učimo od svakoga ko želi da radi sa tobom. Svaki uke, bez obzira na iskustvo, nosi nešto što može da nam prenese, a na nama je da to prepoznamo i prihvatimo. Uči me da gledam ljude bez predrasuda i da cenim svaki trud. Svaki napad primam sa smirenošću i zahvalnošću, jer bez ukea ne bi bilo ni mog napretka. Postepeno sam uvidela da poštovanje prema ukeu zapravo odražava poštovanje prema samoj sebi. Način na koji se ponašaš prema drugima često se vrati, kao slika onoga što nosiš u sebi. Uvidela sam da ono nije samo lep gest na početku i kraju treninga, to je stav koji nosiš u svakom pokretu.

Odgovornost se u Aikidou ima mnogo dublje značenje nego što čovek očekuje. Kada izvodim tehniku, odgovorna sam za ukeovu bezbednost, ali i za sopstvenu preciznost i kontrolu. Kroz Aikido sa počela da preuzmem potpunu odgovornost za energiju koju unosim, za svaki pokret koji izvodim i svaki pad koji prihvatam. Pravilo je isto i u životu: tuđe ponašanje nije na meni, ali moja reakcija jeste.

Posebnu vrstu odgovorinosti preuzimamo kada radimo sa našim najmlađima na njihovim treninzima. Oni uče da tehnike izvode što preciznije mogu i da uvek brinu o svom ukeu, ali na nama, starijima, jeste da ih uputimo, strpljivo, jasno i bezbedno kako to da urade. Time ne prenosimo samo tehniku, već i vrednosti koje će ih voditi mnogo duže nego što će trajati sam trening.

Zajedništvo je verovatno vrednost Aikidoa koju ljudi poslednju primete. Meni je trebalo mnogo vremena da je zaista razumem. Nijedna tehnika ne postoji bez ukea. Nijedan napredak nije samo lični. I ništa na tatamiju ne radimo sami, iako se ponekad tako čini.

Dugo sam verovala da je Aikido individualna veština, da su i uspeh i neuspeh samo moji. Ali tek kasnije mi je postalo jasno da to nije tako. Moj uspeh je istovremeno i moj kao svih ljudi koji treniraju sa mnom, koji me ispravljaju, bodre, napadaju i padaju iznova i iznova. Kada treniramo, oslanjamo se jedni na druge, a upravo to stvara osećaj pripadnosti zbog kog dojo postaje mesto kojem se uvek rado vraćam.

Kroz Aikido sam uvidela da prave vrednosti ne leže samo u savršenom izvođenju tehnike, već u načinu na koji se odnosimo jedni prema drugima. Poštovanje, odgovornost i zajedništvo nisu samo pravila koja važe u dojou, već i za sve ostale aspekte mog života. Istinski rast ne potiče samo iz ličnog truda, već i iz zajednice koju gradimo, razumevanja koje delimo i podrške koju pružamo jedni drugima. Aikido je mnogo više od borilačke veštine, on je način razmišljanja, način na koji pristupaš ljudima i situacijama. Uči te kako da budeš čvrst, a ipak blag, kako da napreduješ, a istovremeno budeš zahvalan svima koji su ti pomogli da stigneš do tog mesta.

Esej za San dan,

Staša Simić

.