(Samu) Rajka u pokušaju

Počne tako prosto... Leva ruka, desna noga. Ne, ne, ne - ista ruka, ista noga. Ili, ne ta već "druga desna"...

Najednom povezuješ ruke i noge i misliš, čitav svet je tvoj. Istrajavaš, preispituješ se, sumnjaš, ponekad "padneš" pa se iz sopstvene pepeljaste prašine uzdižeš. Shvataš: Svaki pad je uspeh.

Jer srećan si - imao si priliku pokušati.

Opet si čvrsto u stavu i grabiš nezajažljivo, željno, znatiželjno...

Kad eto: Pokret više ne nose noge, ruke su živi štitovi, a ti si poput bambusovog struka - savitljiv ali nesalomiv, nežan a snažan.

Čitavo telo živi kroz nove pokrete a energija ne posustaje već nadolazi, ta plima te potapa bez namere da ustupi mesto oseki. Rasteš a ne vidi se okom. Sazrevaš a nemaš tako mnogo godina. Više nije bitna noga-ruka, leva-desna, korak napred ili nazad.

Čitav ti postaješ sjedinjen u sebi samom. Ne raduješ se već spoznaješ ko si i šta od tebe postaje. Ono što oduvek nosiš u sebi, ali nisi imao gde ispoljiti.

Odjednom: ti si Ti!

Ne raduješ se. Ponosno stojiš pred sobom a ponizno pred onima kojima si potreban da ih dalje vodiš, ka putu sazrevanja. Spreman si da celog sebe daš. Znaš koliko je put (do) dug, no zauvek postojan. Koliko je energija (ki) neuhvatljiva, međutim dostižna. Znaš koliko je harmonija/ljubav (ai) bez tebe samopostojanog - nepostojana. Telo i um dostižu katarzu. Nije važan pokret, nije važno telo, nije važna misao. Važno je jedinstvo UTIU (ujedinjeni telo i um).

Kažu: " Tvoj položaj tela odaje tvoje duhovno stanje"

U pravu su. Ali to mogu prepoznati samo retki, posvećeni i predani.

Bogata sam! Čuj konstataciju!

Uz svoju porodicu i njihovu podršku, zajedno stekosmo još jednu veću porodicu. Ali, morate se prepustiti morate vežbati, neumorno i predano, telesno i duhovno, morate verovati onome ko vas vodi, bezuslovno. Taj neko, kao i vi, raste i sazreva ali vam daje priliku da budete čovečni.

Izbor je na vama.

Ovo nije kraj.

Tek počinje jedna izazovna etapa na Tur d' Aikido. Nisu više tu polaganja telesna već moralna, istinska i teža no bilo koje do sada.

Neizmerno i zauvek zahvalna na trudu i predanosti, svom Senseiju, jer trpi i naše suze, znoj, krv i naš smeh. Jer: "Samo retki nađu retke"

   Ljubazno ali žestoko,
                    Snežana Zrnić