Naći ćeš više no što tražiš

Sa šest godina nisam znala u šta se upuštam kad me je tata prvi put doveo na sestrin trening. Znala sam da tu treniraju i moja braća i komšije koji su živeli preko puta mene. Zapravo, u tom trenutku činilo mi se kao da svi koje znam treniraju Aikido. Tu, meni stranu, veštinu odbrane. Stala sam na tatemi i krenula da učim prve korake i odmah bila ispravljana, „radiš korak pa okret, ne piruetu“ reči su koje mi je poručila drugarica na mom prvom treningu. Iako nije bila mnogo starija od mene, činilo mi se da su moja sestra i njeni prijatelji mnogo napredniji od mene, što i jesu bili. Ja sam bila tek početnik dok su oni trenirali već više godina, tako sam ja morala da stičem sama svoje prijatelje, i da se što više odaljim od sestre, kako bismo obe bolje radile. Jednom kad sam bila upisana, po nepisanom pravilu naše porodice, nisam mogla da odustanem dok ne završim, to jest položim za prvi dan.  

Kad je moja sestra prešla u stariju grupu bila sam podjednako srećna i tužna zbog toga. Prvi put nismo bile u isto vreme tu, te nismo mogle da se poredimo, ali isto tako nisam imala koga da nerviram, a malom detetu to je veoma bitno.

Svakim treningom sam rasla i poboljšavala svoje tehnike i stav. Tako sam i ja prešla u stariju grupu. Mlađa grupa mi je bila premala, a starija tako strana i hladna. Svima sam bila samo „Stašina mlađa sestra“ i strano dete, u tada mi se tako činilo, „svetu velikih“ (iako niko od njih zapravo nije bilo tako velik). Tada mi je postalo veoma teško da idem na treninge, bila sam sama i osećaj da se guram tamo gde mi nije mesto mnogo me je tištio. Naravno i to je prošlo, kako sam odrastala sticala sam nove prijatelje, više radila i mnogo više pričala. 

Mnoge sam ljude upoznala i stvorila nova prijateljstva. Iako većina ljudi koji su trenirali kada sam ja tek krenula sa svojim treninzima više ne treniraju. Veoma mi je drago kada ih sretnem na ulici ili žurci.

Kroz našu salu prošle su mnoge osobe. O svakom je ostala po neka priča, o njihovim pričama ili postupcima u sali i van nje, o njihovom karakteru i naravi. Sad kad bih krenula da nabrajam sve ljude kojih se sećam, trajalo bi do sutra, a da ne pričam o onima kojih se ja ne sećam jer sam bila premala. Svi koji su ikada radili sa mnom doprineli su mom odrastanju, svaka suza bila je vredna, svaki pad i tehnika doveli su me tačno ovde gde jesam. Iako bi neki pomislili da su njihovi saveti i reči dok su trenirali sa mnom, oni koji su mi pomogli da napredujem, prevarili su se. Zaista mislim da su upravo oni koji su otišli i povredili me, oni koji su me najviše naučili i doprileni rastu moje ličnosti i mom napretku.  Za svaku suzu, kap krvi i znoja, svima koji su me usmerili na moj put večno sam zahvalna.

Esej za Ni dan,

Sanja Simić

.