Znoj štedi krv

Jako sam dugo razmišljao šta da napišem. Da to mora da bude nešto specijalno. Lomio sam dugo glavu i razmišljao mesecima o temi koja bi bila prikladna za esej za 4. dan. To je ipak velika čast što sam uopšte dogurao do ovog nivoa. Mnogo znoja, ponekad po koja suza pa čak i krv je prolivena kroz celo moje putovanje u Aikido svetu. Bilo je teško, pa lako, pa još teže.

Godinama je pokret postajao sve prirodniji i sve lepši. Koja noga treba da bude ispred, a koja iza je postajala sve ređa briga. Bitno je samo da se krećeš. Polako se svi koraci i kretanja upijaju u telo kao da smo sunđeri. Telo kreće samo da se kreće. Nekadašnji korak pa tenkan pa okret, postaje sve jedan pokret. Postaje nam druga priroda sve što radimo i vežbamo mesecima, godinama, decenijama, neki čak i ceo život. Bitno je vežbati i biti uporan. Ne odustajati kada nam je teško, čak naprotiv tada biti još uporniji i raditi još jače. Lako je odustati i reći „Ovo nije za mene“. Teško je trenirati konstantno, ponekad raditi stvari koje ti se ne rade ili za koje nemamo energije. Svi imamo dane kada nam nije ni do čega. Dane kada bismo rado ostali kod kuće u krevetu ispod naših ćebadi. Baš tim danima kada odem na trening budem najsrećniji što sam došao. Kao da sam otišao da napunim baterije iako potrošim svu moju energiju na treningu. To je neverovatan osećaj i ne može se obasniti ljudima koji ne vežbaju. To se jednostavno mora doživeti. A to će se desiti samo ako vežbamo i vežbamo pa još malo više vežbamo.

„Rad na sebi je svaki dan bez pauza, ako pao sam stav zauzmem ali ne bih stao sad.“

Ovo naravno nije lako, ali je olakšavajuće kada imaš neke ljude oko sebe koji te motivišu, bodre, tu su za tebe, ukazuje na tvoje greške, ali ne kako bi sebe uzdigli već kako bi ti pomogli da uočiš te stvari i kako bi poradio na njima da postaneš još bolji u tome što radiš. Upoznao sam divne ljude kroz moje putovanje do sada. Neke od njih bih i svrstao u deo porodice. „Moja Aikido porodica“. Mnogo su mi pomogli i znam da mogu uvek da se oslonim na njih ma šta god da mi je potrebno. Naravno i ja bih za njih dao ruku pa čak i nos ako je to potrebno. Hvala im mnogo jer je ovaj put bio trnovit u nekim momentima i sa njima je prošao mnogo lakše nego da sam kroz sve prolazio sam.

Harmonija, energija, put. Tri reči u našem jeziku AiKiDo u prevodu. Jedna reč na japanskom koja znači tako mnogo. Ova reč me prati kroz skoro moj celi život. Cilj svega ovoga što radim je da zapravo budem ta reč. Meni Aikido nije samo nešto što odem da odradim svaki drugi dan po sat vremena i odem kući i zaboravim ga. Ja Aikido živim, ili bar pokušavam. Mnogi ljudi nisu uspeli napredovati pa su potom odustali od vežbanja baš zbog toga. Ne shavtaju svi da ovo nije samo još jedan sport ili borilačka veština. Ovo je način života i to ne mogu svi. Ja sam jako srećan što mogu, i što sam dovoljno uporan da pratim put harmonije kroz energiju. Samuraj mora biti žestok ali i ljubazan. Ponekad skrenem malo sa tog puta, ali nikada toliko da ne mogu veoma brzo da se vratim na njega. Trudim se koliko mogu.

Put je dug, pun nepoznatih dešavanja i okolnosti, prepun raznih ljudi kroz razne faze putovanja. Nikad ne možemo znati kada, kako pa ni s kim ćemo proći kroz taj put. Bitno je da uživamo i da živimo punim plućima sve ostalo će se nekako namestiti kako je sudbina to nama odlučila. „Jer ovaj život je kratak i prozuji za čas“.

 

Robert Molnar