Aikido- put kroz mir, ali i kroz haos

Poslušaću savet jedne sjajne prijateljice, duše od čoveka, koji me usmerava da ovo pišem iz duše. Smatram da je rekla istinu, pa tako sam i pisala ovaj esej.

Život je jedno neukrotivo more. Nekada ti da mirno jutro, a nekada plivaš u velikim, snažnim talasima, koji te bacaju na ivice oštrih stena. Nikada ne možeš pretpostaviti u čemu ćeš se naći, hoćeš li se povrediti ili ne. Nažalost, morala sam ovo da naučim relativno rano. Gubitak majke me je naveo na duboko razmišljanje o svemu, pa tako i o uticaju aikidoa na osobu i udeo ove borilačke veštine u oblikovanju ličnosti.

Aikido predstavlja, po mom shvatanju, put energije, harmonije i mira. Cela ova veština je oblikovana tako da uči ljude kako da se snađu, u slučaju napada, sa ciljem izbegavanja neprijatnih situacija koliko je to moguće, ali, isto tako, i kako da se nose sa neuspesima i preprekama, kako prilikom treniranja, tako i van sale, u svakodnevnom životu. Ono što sam naučila kroz svojih, gotovo 7 godina treniranja, je činjenica da su padovi sastavni deo života. Ne uspe nešto, šta da se radi, jedino preostaje da se podigneš iz pepela, kao feniks. Aikido me je naučio da se ceni snalažljivost, umerenost i dobrota, da ne mora za sve sila da se koristi. Doduše, bitno je istaći da ova borilačka veština uči i, još nečem jako važnom, da se  sa preprekama treba susretati što mirnije glave. Što je mirniji um, to će se logičnije i bolje rešenje problema naći.

Ova borilačka veština pruža priliku čoveku da se, pre svega, razvija kao osoba, ali, isto tako, i da nađe sjajno društvo. Kada mi je majka umrla, pored filozofije aikidoa, ljudi na treningu, koji su me prihvatili kao svoju, pružili su mi najbolju podršku koju su mogli. Nema treninga kada me nisu bodrili. Svaki put kada bih ih srela, što na treningu, ili van sale, uputili bi mi lepe reči, zagrljaje i time mi dali do znanja da su tu za mene, bilo da je neka velika prepreka ili neki srećan trenutak u pitanju. Otvoreno ću priznati, evo, napismeno, da su ljudi koje sam upoznala tokom treniranja, takođe moja porodica, i ne bih ih menjala ni za šta.

Ono što sam primetila kada sam počinjala sa treninzima je, da je u aikidou, različito razmišljanje u odnosu na druge borilačke veštine i sportove. Ovde nema takmičenja, nema nadmetanja ili pametovanja. Trenirajući aikido, ti zapravo učiš da je svako drugačiji, učiš da treba da bodriš svoje, takoreći, saborce. Kroz treninge naučiš da je u redu biti drugačiji, da svako shvata učenja aikidoa svojim tempom i da je to u redu.

Lepota aikidoa je mogućnost učenja ove veštine ceo život. Uvek će biti nešto da se nadogradi ili što ćeš, rastom kao osoba, ili sa više iskustva, drugačije shvatati u odnosu na tvoja ranija zapažanja. Ako sam išta naučila, to je da ne odustajem, pre svega. Isto tako, ova veština me je naučila i spoznaji emocija, što mi je bilo potrebno, pogotovo poslednje 2 godine, ali i da ću uvek imati podršku ljudi koji me vole, poštuju i žele da vide da uspem i da rastem kao osoba.

Uvek ću neizmerno biti zahvalna, kako aikidou, veštini koju smatram izuzetno korisnom, tako i ljudima sa kojima treniram, koji su uvek tu za mene. Ovo je bilo neko moje viđenje veštine i šta mi je sve donela, a nastaviću da je usavršavam i rastem, jer će uvek biti neki novi pogled ili pristup ovoj plemenitoj veštini. Ne govore ljudi zabadava da se čovek uči dok je živ.

Sa puno ljubavi,

Jana Popović- esej za ni dan.

2.12.2025.
Novi Sad