Почео сам да тренирам аикидо пре нешто више од 6 година (нажалост нисам почео раније) сасвим случајно. Довео сам ћерку Милицу на тренинг 2019. године и њој се веома свидео тренинг. На предлог Салета ја сам први пут стао на татами и ушао први пут у један сасвим нови свет и упознао неке нове људе.

Нисам знао како ће ме прихватити, да ли ћу моћи да савледам све технике, да ли ћу моћи да издржим цео тренинг и гомилу других питања и сумњи које су ми се јављали. Као и сви, почео сам са почетницима, који су били деца, и није ме било срамота што сам толико старији од њих.

У почетку сам био укочен, јер нисам знао шта могу да очекујем на тренингу. Свака техника, полуга или пад, био је изазов како га извести. Мало по мало, схватио сам да нико не жели да ме повреди и сви покушавају да ми помогну да савладам технике.

Због тога ствара се поверење између вежбача који се баве аикидом. Сви ʺдајуʺ добровољно своје тело торију да би извео технику. То је нешто највредније што неком може да се пружи неком другом.

У почетку то поверење сам стицао у свом клубу, а касније на семинарима у Новом Саду и Врњачкој бањи. На семинарима сам упознао много дивних људи, које не бих никад упознао, да се не бавим аикидом.

После првих 6 година вежбања, моје мишљење је да је највреднија ствар коју можемо да добијемо у дођоу је ПОВЕРЕЊЕ између вежбача, што не значи да сам у праву. Свако има своју визију шта је њему најважнији доживљај аикида.

Горан Матејић
Есеј за 2 дан

Земун 25.12.2025.год.