Aikido u mom životu

Otac me prvi put odveo na trening aikidoa kada sam imao devet godina. Sećam se vrlo dobro koliko sam još tada bio potpuno opčinjen onim što sam video i doživeo. Bila je to energija sigurnosti i sreće koja me je potpuno obuzimala. Takvu vrstu emocije sam do tada osećao jedino kod kuće. Ključnu ulogu u tom mom viđenju je svakako imao naš sensei, mi ga od milja i iz čiste ljubavi zovemo Dule. Tad sam, iako mali osetio da osoba koja ima apsolutni autoritet može da zrači konstantnom ljubaznošću i dobrotom. Mogu da kažem da mi je tada Dule, pored mog oca zaista bio uzor. Svaki sledeći put sam jedva čekao da stanem na tatami.

Sad kad sam odrastao i jasnije mogu da artikulišem misli i osećanja, shvatam zašto toliko volim aikido. Po prirodi sam dosta povučen i uvek sam zazirao od agesivnih i bahatih ljudi a Boga mi i dece. Nije mi bilo baš najjasnije kako to da ja u sebi ne nosim takvu vrstu energije. Nekako sam uvek mislio da nešto sa mnom nije kako treba. Odlazeći na treninge, vremenom, shvatio sam da ta moja smirenost nikako nije slabost, već odličan potencijal da se upornošću postigne potpuna jasnoća uma i tela. Naš sensei Dule nam je u tom putu uvek bio najdragoceniji oslonac. A onda sam pročitao i smernice učitelja Kišomaru Uešibe. Shvatio sam da velika većina nas koji vežbamo aikido teži upravo ovim vrlinama. Na primer, zabranjeno je koristiti prevaru i obmanu, kao i upotrebu grube sile kako bi se pobedio protivnik. Sećam se da je, još kad smo bili mali, Dule bio posebno ljut kada bi prepoznao kod nekih od nas ovakve nečasne namere.

Moram da priznam da aikido nikad nisam doživljavao samo kao borilačku veštinu, pogotovo kad sam shvatio koliko mi znači u psihološkom smislu. Na sopstvenom telu i umu sam primetio koliko sam čio i opušten, koliko bolje razumem sebe i druge. Jedan od ciljeva vežbanja aikidoa je i povećanje ki snage. Mogu da posvedočim da je apsolutna istina da se vežbanjem aikidoa povećavaju svi kapaciteti, fizički i mentalni. Može se reći da vežbajući, čovek postaje svesniji pozitivne energije koja je već u njemu samom. Mislim da je to jedna od najvećih dobrobiti koje čovek ima od aikidoa. Spoznati sebe u svakom smislu, protiv mračne strane se boriti kao protiv stvarnog neprijatelja, da bi svetla strana pobedila. Ta večita unutrašnja borba je mislim i suština življenja i odvija se u svakom od nas. Mislim da kroz aikido najbolje spoznajemo sebe, koje su naše granice i kako pobediti sebe. Često bih se našao u situacijama kada bih iznenadio sam sebe reakcijama koje su u tim trenucima bile sasvim spontane, a odražavale su potpunu smirenost i racionalnost u postupanju. Siguran sam da je to posledica višegodišnjeg praktikovanja aikidoa. Mislim da je i doslednost jako važna da bi se postigla harmonija tela i duha, a to se osetilo u svakodnevnom životu.

Budući da je ovo moja lična ispovest, moram da naglasim koliko sam ponosan što pripadam našoj maloj zajednici Budokan, sa ljudima koji dele i neguju iste vrednosti, koje su i za mene od životnog značaja, a to su porodica i prijatelji, ispravan stav o životu i pravdi. Osećaj pripadnosti našem klubu je toliko prirodna, kao voda ili vazduh. Ne može se iznuditi, ni na silu nametnuti. Ona sama dođe i čini vas srećnim.

Esej za Ni dan ispit,

Filip Vukićević

.