ŽI-VOT-DO
Život je jedno putovanje, koje u sebi nosi razna iznenađenja, kako ona prijatna, tako i ona manje prijatna, radosti, ali i razočarenja, uspone i padove, smeh i suze i ono što je najvažnije mnogo ljubavi. I... što bi rekao Radijard Kipling, sve te „varke“ treba podjednako primiti.
Sa nadom i aikidoom, svakim po u jednom džepu, idem dalje. Oni su ključ neprestanog kretanja, potrage za boljim. Priča svakoga od nas je jedinstvena i neponovljiva. Baš kao što se, još uvek, nije ponovila nijedna ista šahovska partija, tako i svako od nas ima pred sobom beskonačne kombinacije puteva kojima može krenuti. Nada nas uči veri da ćemo na svakom nešto važno naučiti i da nikad nećemo biti sami, a aikido istrajnosti, upornosti i na kraju mudrosti da, šta god da smo odabrali i šta god da se desi, ustajemo i idemo napred. Uči nas, o često slušanim na treningu, vrlinama (sa falta hakama koje nosimo): čovečnosti (milosrđu, dobronamernosti), pravednosti, ljubaznosti, iskrenosti (poštenju), odanosti (vernosti) i časti. Nije ih slučajno sedam, jer u istom ovom životu nema slučajnosti, sve je baš onako kao što je trebalo biti.
Za ove, skoro 22 godine u aikidou, razmišljam šta sam ja naučila. Da li sam dostojna zvanja koje imam, a koja su davno pre nas imali i majstori koji su uspešno izbegavali sukob pre nego što se on i desi, koji su duhovno već „pobeđivali“ i pre nego što borba počne, koji su verovatno znali još neke vrlo važne tajne, tokove energija, ili kako god mi to nazivali, ali koje promiču nama danas. Koji su se znali pozdraviti, poštovati i zahvaliti. Gde smo mi?
Učili su nas u školama da je istorija „učiteljica“ života, da se na greškama uči (naravno uvek je bolje da to bude na tuđim), ne volim se ipak osvrtati puno unazad. Kažu da imamo samo sadašnji trenutak, jer i budućnost je neizvesna. U njoj smo jaki, u njoj smo slabi, u njoj smo prolazni, ali i večni. Za tu večnost, treba preći sopstvene pustinje, pobediti sopstvene strahove i slabosti i truditi se disciplinovano i odlučno za dobro. Tome me uči i aikido. Na čemu sam jako zahvalna.
Esej za Yon dan ispit,
Marija Žakula
jun 2024.
Novi Sad