Pobedila sam sebe
Evo nas ponovo, moj drugi esej i ja.
Osloniću se na predhodni esej, daću sve od sebe, a Vi (čitaoci) procenićete da li sam uspela u tome.
Kada kažemo aikido, prva pomisao svima je neka borilačka veština, agresivnost... Ali ja se ne bih složila sa tim. Zašto? aikido je nešto mnogo uzvišenije i lepše. Tokom našeg vežbanja na tatamiju ne koristimo samo snagu i fizičke sposobnosti, već i nešto vrednije - um. Kao dete dok sam tek pravila prve korake i naravno u pubertetu, bilo mi je mnogo teže da se koncentrišem i vladam svojom emocijama. Iz prošlog eseja, saznali ste kada se desio preokret - čuveni nadimak "Walter". Ali sada se to još više promenilo i produbilo. Aikido nas uči kako da kontrolišemo naše emocije i snagu uma, da li to bilo na tatamiju ili u svakodnevnom životu.
Živimo u vremenu gde se svakodnevno susrećemo sa rečenicama: "To je glupost", "Čemu to služi", "Nemate takmičenja"... Kao manja, to me je pogađalo, ulazila sam u sukobe pokušavajući da objasnim pravu sliku aikidoa ali sve je bilo uzaludno. Dolazila sam kući tužna, ljuta, uplakana i razočarana jer nisu mogli mojim očima da vide pravi aikido. Kako su prolazili dani i sati vežbanja, moj um i koncentracija postali su mnogo bolji. Kroz to silno treniranje tela, trenirala sam i um. Bilo je potrebno da shvatim misli ukia, kao i da upoznam sebe i svoje telo. Dopustiti da saznamo šta posedujemo i koji kvalitet imamo. Svaki pokret koji bi sensei pokazao trebao je pomno da se prati. Puštao nas je da sami razmišljamo, da se nerviramo kada nam ne ide. Ali mislim da to nije bilo uzaludno.
Zbog svega toga, ja danas mogu reći da sam naučila da kontrolišem svoje emocije i um, da ne dolazim u sukobe sa drugima, a najbitnije da sebi dam prostora kada je to potrebno. Pobedila sam samu sebe. Smisao svega ovoga je, dobiti rat bez započete bitke na bilo kom polju.
Nevena Sretenović
Esej za polaganje za 3. dan,
18. december 2023.
Zemun