Pravi trenutak

Za sve u životu postoji pravi trenutak, sve se dešava sa razlogom. Život je skup trenutaka, i svaki je pravi. Tako sam ja nakon svih tih malih trenutaka na ovom mestu, iako to na početku nisam ni planirala. Tako spontano bez ikakvog forsiranja život me doveo ovde. Većina sportova je bazirana na tome da se čovek aktivira, da se jednostavno bavi nekom fizičkom aktivnošću, ja kao neko ko se bavio mnogim sportovima, aikido ne doživljavam tako.

aikido je za mene jedan stil života, i svaki delić njega mogu da primenim i u svakodnevnom životu. Nije to samo kako ćeš se odbraniti ili implementirati nešto tehnički, već svojim životom da pokažeš da živiš aikido. Ta energija koju svakodnevno dobijam, nije bitno da li je dobra ili loša ja ću je prihvatiti i iskoristi na najbolji mogući način, neću je blokirati i pobeći. Treba da budemo obazrivi, svesni sebe i okoline da bi mogli da iskoristimo priliku čim je ugledamo. Za to nam je potrebno iskustvo, vežba i smirenje.

Nakon svih ovih godina provedenih učeći o aikidou i njegovim principima, smatram da sam se kao ličnost dosta razvila, i da su mi trening i disciplina pomogli da postanem ono što jesam danas. Na početku, ali i dugi niz godina nakon toga, bilo mi je teško da prihvatim neke stvari, ali vremenom sam shvatila suštinu i počela sam da prihvatam sve sa lakoćom. Upornost i strpljenje učitelja je veoma važno za napredak učenika, zahvalna sam za to što ljudi oko mene su imali te vrline i pomogli mi da stignem do ovoga. Svakim treningom naučim nešto novo, nekad bude sa strane ukea, nekad torija, a nekad samo kao posmatrač. Ali svaka ta sitnica, nakon više ponavljanja i dužeg razmišljanja ima više smisla, i lakša je za implementaciju i korišćenje.

Volim da učim, da se unapređujem, da čujem različita mišljenja i sugestije, i da sve to prihvatim i iskoristim na najbolji mogući način. Svesna sam da uvek postoji mesta za napredak i za poboljšanje, mene kao ličnosti, ali i u pristupu prema materiji, tehnici, drugima. U meni se razvila velika želja da i ovo znanje što imam, iako nije preveliko prenesem drugima. Želim da ljudima koji su oko mene, koji su željni znanja, da pomognem i na najbolji mogući način doprinesem njihovom razvitku. Potrebno je da poradim na strpljenju i trpljenju, navikla sam da bude sve po mom iako u životu nije uvek tako, ali uz dobru volju i upornost svako je sposoban za napredak i promenu.

Situacije i događaji sa kojima se srećemo su kao vatra, koja se brzo razbukta a sporo gasi, i u tim trenucima treba da se postupa odsečno i na pravi način. Pustimo da situacija teče svojim tokom i prilagodimo se trenutku da bi izvukli najbolje iz toga. Ponekad ove naše telesne oči nisu dovoljne i ne možemo da vidimo širu sliku, već smo u zabludi i vodimo se nekim svojim viđenjem situacije, a ne objektivne slike. I takav pogled, bi nas koštao svega, nekad čak i života. Zato treba da budemo svesni, da postoji mogućnost da se na neki drugi način iskoristi prilika i da u pravom trenutku ugasimo vatru koja se širi. Kako ne bi došlo do toga da sve izmakne kontroli, i da situacije postane takva da ne možemo da je kontrolišemo, a mi smo ti oko koji treba sve da se okreće.

Nalazim se na pravom mestu u pravo vreme, ne bih menjala svoj život, i način života ni za šta na ovom svetu. Čovek je grešno biće, tako i ja grešim, ali trudim se da ne opravdavam svoje greške, već da se pokajem i ispravim. Aikido me je naučio da, i kada neko drugi tebi želi veliko zlo, da mu oprostiš i pustiš ga da ide dalje. Ta mogućnost i snaga da drugima učiniš dobro, čak i kad oni to ne zaslužuju je velika moć. Kada se dostigne nivo te moći i smirenosti, sa takvim pložajem dolazi i velika odgovornost. Nakon toga nema više povratka, mora da se ide dalje, do kraja.

Milica Milutinović
Esej napisan u Nišu,
povodom polaganje za ni dan

decembar 2022.