Есеј поводом полагања за 2. дан

Ех, како започети? Вечито питање пред писање сваког акта а поготову есеја. Али хајде да кренем испочетка. Први пут сам се срео са аикидоом кад је Десимир Ивановић давне 1977-78. почео да води тренинге аикидоа на којима је било присутно 5-6 вежбача, тадашњих ентузијазиста, на "вашаришту" у Неготину. Нисам био међу вежбачима,, али ме је заинтересовала та прича о новој борилачкој вештини на нашим просторима са свом филозофијом коју је са собом носила. У то време је карате био далеко популарнији па сам остао у тим водама.

Следећи сусрет се догодио неке 1984. године када сам као студент присуствовао семинару (опет као посматрач) који је држао сенсеи Хосокава или Хо сакава (не сећам се тачно) у Аикидо друштву "Београд" (покојни Јовица је тада водио тренинге).^[1] Међутим, и поред све заинтересованости ипак сам остао доследан "ударачким вештинама" - тада сам тренирао теквондо.

Најзад, као већ човек у зрелим годинама одлучих да кренем на тренинге аикидоа у нашем малом граду на истоку Србије. Након неколико година догодио се прави, судбоносни сусрет када је сенсеи Саша Обрадовић, на позив нашег председника клуба Митра Јаковљевића, одржао једнодневни семинар у нашем дођоу званом "сала Месне заједнице" у Неготину.

Тада видех и осетих да је то тај аикидо какав сам давно пре тога у два наврата имао прилике да видим а и да наслутим понешто из те приче. Сходно томе, након полагања за 1. дан ми се полако откривају неке истине и принципи везани за ову нашу вештину. Па, на пример, схватих да треба да будемо као грана која се повија на ветру. Грана се не опире сили ветра, не кочи се - ако би се опирала јачи би је ветар сломио. А ипак, повијена грана у себи садржи потенцијалну силу. Нека наше руке буду као повијена грана под налетом ветра а кад се грана исправи и енергија ослободи, уке бива бачен. Некад смо као вртлог у реци. Шта год уђе у тај вртлог бива усисано ка средишту а онда опет бива избачено центрифугалном силом. Такво треба да је кретање аикидоке. Дакле крећимо се као чигра а руке да нам буду као гране на ветру. Технике учимо и вежбамо свакодневно али оне нису саме себи циљ већ нам помажу да "ухватимо" принцип - да осетимо и себе и укеа. Аикидо раде заједно и тори и уке, неважно је у којој сте тренутно улози. Уке и тори чине један круг енергије, а то је могуће само уколико поштујемо принцип прихватања, неопирања.

Будући да често и сам водим тренинге схватио сам и да се евентуалним ученицима треба давати без резерве. Што више дајеш - више примаш. Што више извлачиш из себе и показујеш другима - више ти се открива. И сами знамо да појам КИ има вишеструко значење. Мом тренутном схватању ствари је најприближнија идеја да је то намера, воља, тренутна инспирација, одлука у тренутку без оклевања. Као кад седамо на столицу, кад устајемо, кад ходамо, хватамо, бацамо... увек наш ки иде у том смеру - у смеру намере. Затим чојтсво и јунаштво. Препознах тај принцип и у аикидоу - одбранити себе или своје ближње а и сачувати друге од себе.

Ето то су нека моја тренутна схватања и поимања. Мислим да је довољно за сада, за овај есеј. Надам се да ћу, настављајући са вежбањем аикидоа и сам постепено напредовати и сазнавати истине које су већини читаоца сигурно већ одавно познате .

С поштовањем
Радосав Тодоровић - Вишко

у Неготину, децембра 2021.

 

^[1]Семинар са Хидеки Хосокавом (Hideki Hosokawa) 6.дан сенсеијем јануара 1983. у данас непостојећој сали ДТВ "Партизан XIII" на Дедињу (прим. уред.)