Krenuti, Ići i stići..., a kada stignem neki novi put se nazire, i opet krećem i idem, da bih nekuda stigao. Pa da krenem i sa ovom pričom, koja je svakako jedno putovanje ili čak "putopis" jednog u nizu poštovaoca i obožavatelja aikidoa, Japana, borilačkih veština i kulture koja je utemeljena u celu priču.

Moje putovanje je krenulo decembra 2012. godine, i taj početak putovanja ne bih nazvao skretanje sa pravog puta, jer sam zbog tog puta i zahvaljujući njemu stigao na pravi put, i tim putem idem i danas, smerno, sigurno i stamenito. Iako sam od malena bio zapanjen i oduševljen američkim filmovima ("Karate kid", "Amrerički Ninja", "U Zmajevom Gnezdu"), u kojima se raskošno koriste raznorazni udarci, poluge, skokovi i padovi, uvek sam sebe zamišljao kao jednog od članova dojoa u opremi sa vezanim pojasom oko struka, kao poznavaoca tih vestina. Ta dečija želja se ostvarila te 2012. godine, u klubu u kome sam proveo narednih nekoliko godina. Zapravo je to bio klub realnog aikidoa, u kome sam se na određeni način susreo sa nečim što je ličilo na put kojim sam želeo da krenem. Korak po korak, trening po trening, moj put je počeo da dobija smernice. Kao što i svako od nas ima neki prelomni period u životu, tako i ja, u tom periodu bio sam u ne tako blistavom stanju. Bila mi je potreba aktivnost, i ta aktivnost mi je u početku pružala taman ono što mi je bilo potrebno - dugoočekivani susret sa samim sobom, a usput učenje da izbegavam sve što bi me na tom putu ometalo. Par godina kasnije, shvatio sam da to baš i nije put kojim sam želeo da idem, jer se vrlo brzo dođe do ćorsokaka, ako ulica ne vodi ka "izvoru". Nastupila je pauza od nekoliko meseci i preispitivanje. Šta znam i koliko, da li sam nešto naučio, hoću li nastaviti da učim ono što želim? Odluka je nastupila praćena najboljim izborom. Istupivši sa dotadašnjeg puta, naišao sam na putokaz sa imenom I.K.E.D.A., koji me je na svu sreću sad odveo na pravi put. On se zove AI KI Put, i za razliku od prethodnog nije "realan", ali je apsolutno stvaran. Znam zvuči malo apsurdno, ali svako putovanje nosi neku avanturu. Ovaj 道場 (Dojo) mi je omogućio putovanje koje bez prestanka traje već punih 6 godina, a ovaj 道 (put) siguran sam da je pravi. Nije mi bilo teško da za početak shvatim da ono što sam tražio u nekom klubu, ili na "putu", nije bilo ništa drugo no put do sebe samog. I gle, najzad, nađoh sebe baš tu. Pronašavši se počeo sam da padam, ustajem, valjam se i skačem, sve u svrhu savladavanja sebe samog. Dugo je trajala ta žestoka borba, dok svog protivnika nisam prihvatio sebi ravnopravnim. Da, Uroše, sam si svoj najveći neprijatelj - a prihvativši sebe, shvatio sam da mogu postati sam sebi najveći prijatelj. Tada sam u sebi jednako video i Toria i Ukea, a onda se taj znak jednakosti postavio i na sve ostale, kako u aikidou, tako i u životu. Život je počeo da se postepeno, ali temeljito menja. Pored svega navedenog, na ovom putu, dobio sam puno više nego što sam mogao da zamislim. Dobio sam prijatelje, roditelje, braću i sestre, učitelje i učenike, i sve to zaokruženo velom ljubavi koje aikido pruža. Jedan dojo umrežen porodičnom toplinom sa svim ostalim dojoima, a svi oni zajedno sa ostatkom sveta koji skupa teže istom izvoru.

Rame uz rame sa samim sobom, te i sa svim u mom životu, put se nastavlja, ali je sada put lakši i lepši. Kako je trening postao deo mog života, tako je i sam život dobio principe aikidoa u celosti.Pa bih s tim u vezi citirao pet principa Aikidioa našeg Osenseia:

• aikido je veliki put koji prolazi kroz čitav univerzum i sve njegove oblasti. On obuhvata i usklađuje sve stvari.
• aikido deluje u skladu sa istinom dobijenom od neba i zemlje. On treba da bude osnova svih naših aktivnosti.
• aikido je princip ujedinjavanja neba, zemlje i ljudskog roda.
• aikido dopušta svakom pojedincu da sledi put prikladan za njega ili nju, omogućavajući mu da ostvari sklad sa univerzumom.
• aikido je put najuzvišenije, nesputane, savršene i nepresušne Ljubavi, koja drži na okupu univerzum, hraneći ga.
  

Prvi i poslednji princip jasno opisuju put kojim se krećemo, svi mi koji treniramo aikido, zato ću tim putem da nastavim da koračam, sve dok me noge nose. A vodilja, pa mislim da nije teško izvući zaključak - šta je to u daljini čemu svi hrlimo? Poslednje Osenseievo kaligrafsko delo je 光 (HIKARI-Svetlost), i ne mislim da je slučajno tako, jer je svetlost izvor kome treba da budemo usmereni, jer ćemo se izvoru i vratiti. Citirao bih Osenseia još jednom: "Ljubav je poput snopova svetlosti iz sunca što osvetljavaju levo, desno, gore, dole, ispred, iza, kupajući sve u svojoj svetlosti".

Okupan ovom svetlošću zakoračio sam u ShoDan zvanje, i time dobio potvrdu da sam napokon počeo da učim, i da je moj put tek preda mnom, a predstojeći korak (NiDan) poručuje da ovo učenje nije bilo uzalud, jer 合(AI) i 気 (KI) principe usvajam sve dok ostajem na pravom 道 (DO) Putu.

Uroš Stojković, Sho dan
Niš, aikido Dojo I.K.E.D.A.
decembar 2021.