Moj put
U toku proteklih 10 godina od kako treniram aikido stekao sam i doživeo mnogo lepih sećanja i uspomena. Ovaj esej je prava prilika da se svega prisetim.
Kada sam krenuo u osnovnu školu izrazio sam želju da nešto treniram. Nisu me puno zainteresovali sportovi, zanimalo me je nešto drugo, nešto neobično, to su bile borilačke veštine. Dobio sam predlog od jednog prijatelja da dođem na njegov trening karatea, da vidim da li će mi se svideti. Prihvatio sam predlog. Kada sam tamo došao nisam ništa razumeo, bio sam uplašen i zbunjen. Nikada ništa slično nisam video. Sve mi je delovalo previše grubo i iskren da budem sve me je kod tog treninga pomalo plašilo. Odustao sam od toga i neko vreme nisam razmišljao o treniranju.
Toj praznini je došao kraj kada sam saznao za aikido, koji je tada trenirao par mojih drugova. Iako sam mislio da će se desiti "deza-vu", odlučio sam da dođem na trening. Na prvi pogled su me očarali elegantni pokreti i hakama koju je tada samo sensei nosio. Celokupan pristup tehnikama i generalno trening mi je delovao potpuno drugačije od onoga sto me je u prošlosti odbilo. Odlučio sam se da ću se zadrzati u dođou. Nikada nisam ni razmišljao da će me aikido, za koji do tad nisam ni čuo toliko privući. Tako je proteklo moje upoznavanje sa aikidoom. Svaki trening sam sve više i više zalazio u tu moćnu veštinu. U tim godinama su mi kretanje, perfektno odrađene tehnike, zvanje sho dana i hakama delovali toliko nedostižno. Sensei je polako počeo da mi bude idol, divio sam se njemu i njegovom znanju aikidoa.
Na mom putu najteže su mi bile povrede. Povrede zbog kojih neko vreme nisam mogao da treniram. Osećao sam se izgubljeno, mislio sam da ću sve zaboraviti i da se nikada neću vratiti u svoju formu. Vreme bez treniranja je bilo dosadno i prazno, što mi je pokazalo koliko zapravo uživam u aikidou i napredovanju. Nisam odustao, nakon oporavka sam odlučio da budem još uporniji, kako bi pokušao da postignem to neko savršenstvo.
Prva prava dilema se desila pre dve godine, kada je došlo na red polaganje za sho dan. Iako sam se dugo i mukotrpno pripremao i davao sve od sebe, imao sam osećaj kao da to nije to. Osećaj kao da nešto ne znam, da nisam dovoljno spreman i da ću negde pogrešiti, ipak je to bilo prvo polaganje koje nije na "domaćem terenu". Porodica, sensei i druge aikidoke koje su kroz sve to već prosle su me tešile i smirivale, ali sam znao da mi to neće pomoći. Imao sam isti osećaj sve do dana polaganja, odnosno sve dok nisam čuo moje ime. Od tog mometa više nisam razmišljao o lošim stvarima, samo sam radio svoj aikido. Više mi nije bilo vazno da li cu položiti ili ne, imao sam samo na umu jedan cilj, a to je da dam sve od sebe i pokazem šta sam sve naučio. Kada sam na večernjem treningu saznao da sam položio bio sam presrećan i zadovoljan, zato što sam uspeo pored svega lošeg sto sam mislio. Ali tu se moj put ne završava, polaganje za sho dan je otvorilo novu dimenziju i sasvim novo shvatanje aikidoa, kao načina života.
Mnogi me pitaju zbog čega jos uvek treniram aikido, iako sam došao do tog čuvenog crnog pojasa, odgovor je jednostavan sho dan se sa razlogom zove početnicki, ovo je novi početak, put ka usavršavanju – to je moj put.
"Napredak dolazi onima koji treniraju i treniraju. Oslanjanje na tajne tehnike vas neće nigde dovesti." Morihei Ueshiba.
Luka Kostić, Sho dan
Novi Sad, jul 2021.