Put ka usavršavanju

Esej napisan za Ni dan ispit leta 2018.

Svakom u životu je potreban određeni cilj, svakom je bitan uspeh. Važno je ostvariti se, bilo da je to na polju muzike, umetnosti, uspeh na poslu, ostvarenje kao roditelj. Ako radiš nešto što ne voliš, bolje nemoj to ni raditi.

aikidom se bavim skoro ceo život, kao dete nisam znao ništa što je logično, na nagovor rođaka roditelji su me upisali, i nisam bio svestan koliko će mi ovo postati važno, koliko će postati bitan deo mog života. Svaki početak je težak, pa je i za malo, uplašeno dete ovo bio veliki korak. Prve 4 godine nisam postigao značajan uspeh u klubu u kojem sam trenirao, stajali smo u mestu a da to nismo ni primetili. Prestao sam da treniram i bilo mi je teško pošto sam prestao da radim ono što volim. Mama je na proslavi mature saznala da joj školski drug drži aikido klub u Novom Sadu i odlučio sam da probam, što je bila najbolja odluka u mom životu.

Prelaskom u novi klub ponovo sam bio na početku, shvatio sam koliko sam malo znao o borilačkoj veštini kojoj sam se divio. Iako je bilo davno, sećam se te nesigurnosti, uplašeni mali dečak prvi put je pred važnim izazovom, ali najbolje se sećam te sreće kada su mi saopštili da sam položio. Svakim sledećim polaganjem samopouzdanje mi je raslo sve više i više, ne mogu reći da straha nije bilo, ali baš me je taj strah gurao da se trudim više i da dam sve od sebe.

Polaganje za 1. Kyu, mi je bio najveći izazov do tad, tada sam se istitnski uplašio, zato što sam pomislio da sam loše uradio alat i u trenutku straha sam zaboravio na najbitnije stvari, položio sam iako sam očekivao da ću pasti. Drago mi je što se i to desilo, jer me je nateralo da se potrudim, da više vežbam i da tako usavršavam moj aikido.

Mislio sam da je to bio najveći izazov, koji je stavljen pred mene, sve dok nisam otišao u Vrnjačku Banju da polažem za prvi dan. To je bilo prvo polaganje, koje se za mene dešavalo van Novog Sada, bilo je to jedno predivno iskustvo. Sve do dana polaganja bio sam dobro, ali je onda došao i taj dan i postajao sam sve nervozniji. Opet nisam bio zadovoljan sa svojom izvedbom tehnike, alat mi je bio najteži zato što sam radio sa nekim, ko nije iz našeg kluba i nije radio isto kao mi. Posle „neuspešnog“ polaganja bilo mi je teško, osećao sam se jako loše, ne samo što sam izneverio sebe nego sam izneverio i svog senseija, i u trenutku slabosti suza je sama krenula. To posle podne mi je trajalo kao večnost, kada je predveče počelo prozivanje, kada sam čuo svoje ime, kao ošamućen ustao sam i čekao da vidim koji je ishod, kada su mi rekli da sam položio kamen mi je pao sa srca, zahvalio sam se i seo sam presrećan.

Volim aikido zato što nije potrebna velika snaga, nego je bitna tehnika i kako je izvodiš. Znam da nisam pogrešio što sam počeo ovim da se bavim i baviću se sve dok budem u mogućnosti , jer me ovo stvarno i istinski ispunjava. Napravilo je odlučnog i zrelog čoveka iz malog i nesigurnog dečaka.

Robert Molnar
13. jul 2018.
Novi Sad