aikido kao način života

" Ali, prava odanost i porodična dužnost ratnika podrazumeva da uopšte niste nemarni čak i kada im niste na oku, kada vaši poslodavci ili roditelji ne znaju sta radite. Vaše ponašanje u mrkloj noći ne treba da se razlikuje od onog po danu."
(Odlomak iz knjige ”Bušido kodeks samuraja”)

Nakon dugog razmišljanja i mnogo ideja o tome šta napisati u eseju, shvatio sam da jednostavno treba osloboditi um i prepustiti da slova sama popunjavaju list.

Šta zapravo znači ovih par rečenica iz uvoda?

Neki bi to nazvali integiritet, kada bez obzira ko je vaš posmatrač, radite ispravne stvari i ne pravite razliku koje je doba dana ili noći. Isto se to odnosi i na našu veštinu, koju su nam ostavili na negovanje i na unapređivanje naši preci. Postoje, po mom skromnom mišljenju, dve vrste ljudi koje se bave aikidoom (mada možda i više, ali ove dve su dosta upečatljive).

U prvu grupu spadaju baš ti ljudi koji bez obzira na vreme i mesto, ne menjaju svoje ponašanje, stavove, misli i ophođenje prema drugim ljudima. U nekim trenutcima se može reći i da žive aikido u svakodnevnom životu, na poslu, sa porodicom ili prijateljima. Jednostavno su vremenom duhovno srasli sa veštinom, filozofijom i idejom, koju je O Sensei započeo. Ali zašto dobar deo nas radi baš tako? Zašto moramo živeti nečiju ideju života?

Verujem, da svi koji razumeju o čemu pišem znaju odgovor na ovo pitanje. Cela ta filozofija i način života, ramišljanja i ponašanja, nam je bezbroj puta pomogla kroz svakodnevne situacije. Bezbroj puta smirila um i našla rešenje da prebrodimo teške trenutke, nađemo najbolje rešenje za mnoge probleme, pomognemo drugima bez obzira mogu li nam oni uzvratiti i vidimo suštinu dosta jasnije. I kao što se, verujem, skoro uvek pokazalo, nismo pogrešili što smo odabrali da pratimo baš taj način životne filozofije.

Druga grupa ljudi jednostavno, dođe, odradi 3 do 4 puta nedeljno treninge i bezbrižno ode svojim putem dalje.

aikido ne živi samo u “našim” dođoima u tih sat vremena nekoliko puta nedeljno. Aikido živi u svima nama svakodnevno, svakog sata, minuta i svake sekunde naših života. Stoga je na svima da to što nam je ostavljeno, prenesemo na sledeće generacije valjano i naučimo ih da budu ispravni ljudi (ratnici) kada porastu, bez obzira da li znamo ili ne šta i kako rade kada nam nisu na oku.

 

Stefan Marković, Sho dan

22. decembar 2017.