aikido esej

Davne 1998 god. Bio sam nešto u prolazu pored Hale sportova i tada sam ugledao beli plakat na vratima na kome su se isticala plava slova. Najviše se plavela reč aikido. Izgubio sam bio nadu za sebe i borilačke veštine još pre par godina jer mi se nije ništa sviđalo. Iako sam kući nešto vežbao i izmišljao pokrete nije to bilo to. Nije bilo senseia, nisam imao svog učitelja ili kako bih to sad rekao nisam imao svoj DO, put. Na tom plakatu je bio datum prvog treninga 28. februar 1998. Naravno da sam se tog dana bio prvi ispred sale jer sam najzad osećao neku pozitivnu energiju oko toga da bi to mogao da bude moj put. Imao sam 17 god, tako da kao što vidite nisam počeo da treniram kao svi „normalni“ ljudi sa 7 god, mada niko od tih „normalnih“ se više i ne bavi borilačkim veštinama samo mi „nenormalni“. U sali sam zatekao ogromnog čoveka u kimonu i hakami kako tuče jednog srednjoškolca do besvesti. Tada nisam ni znao šta je aikido samo sam imao šture informacije i neka sećanja na ono što sam uspeo da vidim u video formatu. Ne zaboravite da nije bilo interneta. Sve se svodilo na Stivena Sigala i ovo što je ovaj, tj. moj budući prvi učitelj radio je ličilo na to. Tako sam ja duboko uzdahnuo i sa kezom sam sebi rekao to je to, to je moj put! Nisam ni slutio da je to bilo samo skretanje u jednu uličicu i da je jako daleko od puta ali da je put u tom nekom smeru. Kasnije sam sazanao da to čak i nije aikido nego realni aikido. Vežbao sam puno više nego iko iz tog kluba. Dolazio sam pre treninga sa jednim od članova i ostajao posle treninga. Jednostavno sam se predao aikidou totalno, samo sam vežbao. Nakon nekoliko godina usledio je moj prvi susret sa mojim sadašnjim učiteljem i moje veliko razočarenje kada sam video da sam mnogo vremena izgubio. Opisaću vam taj susret.

S obzirom da sam trenirao realni aikido mislio sam da je to to i da je sve ostalo isto. U toku mog treniranja za jedan rođendan sam dobio video kasetu Kanetsuka senseija, i tada mi je to sve već bilo malo čudno. Na poziv mog trenera da idemo za Zemun da treniramo u jednom klubu u federaciji u koju treba da pređemo sam jedva dočekao. Već u to vreme sam težio da izađem iz te uličice u koju sam ušao i da izađem na pravi put. Ulazimo u salu i ja imam osećaj kao da sam prešao granicu sa japanom. Kao da sam se istog trenutka stvorio na istoku u zemlji izlazećeg sunca. Tog trenutka sam shvatio da je to taj put .Na tom putu sam sve do sad. Naravno ni jedan put nije isti neki su asfaltirani neki nisu, neki su autoputevi a neki su samo međugradski.Neki su puni rupa, blatnjavi ali to nije bitno svrha puta je krajnja tačka, bitno je da stignete i da vas taj put vodi tamo gde ste krenuli. Naravno da je moj put bio najkrivudaviji, naravno da je bio blatnjav i pun rupa i naravno da nisam putovao mercedesom nego zaprežnim kolima sa jednom konjskom snagom, ali je najzad vodio tamo gde treba. Da je tako bilo govore vam ova slova koja čitate. Ono što je još jako bitno na tom putu je da ne budete sami. Ja nisam bio sam,imao sam sjajnog saputnika ili još bolje reći vođu puta. Kad malo bolje razmislim on je čak bolje znao gde ja to putujem nego ja, on je bio taj čiji je put bio paralelan sa mojim samo je on tom deonicom prošao nekoilko puta.Taj saputnik je moj sensei moj učitelj. Naravno, za razliku od svih ostalih učenika koji su imali tu privilegiju da rade sa svojim učiteljem tri puta nedeljno ja sam mogao da učim od njega samo kad sam imao mogućnost da putujem za Beograd.Tako da to nije bilo često. Pa čak i taj deo put nije bio toliko blatnjav i grbav koliko što u jednom trenutku više nisam mogao da budem samo učenik već i učitelj, u isto vreme. U mestu u kome živim nije postojao aikido dojo tako da mi je moj učitelj predložio da otvorim svoj dojo da ne bi gubio vreme provedeno u mestu gde živim već da mogu da vežbam. Taj trenutak je najveća prekretnica na mom aikido putu. Tek sam prešao sa realnog aikido i iskreno moje znanje je bilo jako šturo. Osim što ja nisam znao morao sam i druge da učim, da imam svoje učenike. Moje shvatanje toga nije bilo ni u okvirima onoga što je moj učitelj video u meni. S obzirom da moja zvanja nisu mogla da budu priznata morao sam sve iz početka. Naravno da nisam pristao iz prve jer sve to mi nije imalo logike i nije se poklapalo sa mojim viđenjem puta. Ali kao što rekoh morate da imate dobrog saputnika i vođu puta koji put sagledava mnogo šire. Nakon nekoliko meseci ubeđivanja i konsultovanja pristao sam da otvorim svoj dođo. E tek tad mi se ukazao pravi put kojim još uvek putujem. Naravno da nije ni taj put bio idealan ali je vodio tamo gde sam sad i gde ću i biti ubuduće.

Razlika između učenika i učitelja je ogromna i u isto vreme skoro nikakva jer svaki učitelj mora da bude u svakom trenutku i učenik inače će pokazati svima samo koliko je loš učitelj. Učitelji ne smeju da zaborave tu glad za učenjem koja im je toliko puta pomutila razum jer su zbog toga to što jesu. Zato su seminari jedna prelepa stvar gde svako od nas učitelja može ponovo da bude učenik i da na trenutak vrati osećaj one stare strasti zbog koje je postao ovo što je sad. Ta ista povezanost u aikidou se može uporediti i sa odnosom torija i ukea. Kad biste pitali kohaija naravno da bi svi rekli da je bitnije da budete dobar tori, kod semapai bi bilo pola pola, oni koji su na dobrom putu bi vam rekli da je bitno i jedno i drugo podjedanko. Odnos torija i ukea je jednako bitan kao i odnos učenika i učitelja. Učenici moraju da shvate koliko je odnos prema svom učitelju bitan jer moraju da shvate da su oni sa aikidom samo tri puta nedeljno dok učitelj živi sa aikidom i diše sa aikidom. Učitelj je taj koji je sve podredio svom pozivu. Kada se vratite istorijski kroz borilačke veštine shvatićete da je da bi postali učenik moralo to i da se zasluži, da se pokaže predanost i veliku želja, posvećenost. Učitelji su to ispitivali tako što bi vam svaki trening otežavali i tražili gotovo, kako se vama čini, nemoguće stvari. Bukvalno pokušavali da vas oteraju da vas nateraju da odustanete.Savlađivanjem svega toga pokazali bi da vredite. Malo toga u borilačkim veštinama se promenilo, i dalje vas testiramo ali i dalje nas testiraju. Mi naše učenike a naši učitelji nas. Mišljenja sam da to nikada ne treba da prestane i da želja za učenjem ne sme da splasne. Da energija ne sme da se izgubi. Živimo u vremenu gde je aikido otišao na nekoliko strana, ali nemojmo zaboraviti da je aikido borilačka veština, bila i ostala, a borilačke veštine su se učile zbog samoodbrane. Samoodbrane od svakodnevnog života!

Budite zahvalni čak i za teškoće, poraze i loše ljude. Prevazilaženje tih prepreka je suštinski deo vežbanja u aikidou.

O sensei Morihei Ueshiba

Aleksandar Punoš, San dan

22. decembar 2017.