Strah od polaganja

Mihajlo Kulić, 2. dan Hombu

Esej je napisan za San dan polaganje 2017.

Većini ljudi su prva asocijacija na borilačke veštine ljudi koji ih predstavljaju, naravno pre svega oni koji imaju najviše iskustva u njima, odnosno majstori, i pomisao na to kako bi bilo dobro biti jedan od takvih umešnih ljudi nije retka. Nije teško zaključiti da je za to potrebno odvojiti mnogo vremena i truda, a to nije uvek po volji svakome, pogotovo u naše doba kada bi svi hteli da preko noći dobiju ono što im je potrebno ili žele makar i iz jednostavnih razloga kao što je imati nešto čime možeš da se hvališ. Oni malo uporniji koji se upuste u treniranje neke od ovakvih veština i dalje najčešće žele da vide svoj napredak da bi znali da im trud nije otišao uzalud, a gde se to može bolje primetiti nego na polaganjima za pojaseve - ili bi neki tako makar pomislili jer napredak ne mora uvek da bude primetan odmah. Bilo tako ili ipak ne, velika pažnja se pridaje ovom delu vežbanja koje podseća na veliku svečanost i ono je neizostavni deo za svakog vežbača, a tako je naravno i u aikidou.

Polaganja za zvanja ne doživljavaju svi na isti način. I to ne zavisi samo od samog polaganja za određeni pojas, jer je svako naredno ozbiljnije, već najviše od same osobe koja polaže. Najbolji primer su deca, ona uglavnom ne mare previše jer sve doživljavaju kao zabavu i ne brinu se mnogo za to kako će sve proći. Naravno, svi vole da napreduju i budu sve bolji i bolji i zbog toga oni naredna polaganja željno iščekuju. Kako sam i sam počeo da treniram kao dete i moj stav je bio sličan - jedva čekam polaganje, kada ću sledeći put da se polažem, ne mogu da dočekam... Možda i jeste normalno razmišljati tako, mada uglavnom zbog želje sticanja narednog pojasa. Ja nisam tako razmišljao, meni je jednostavno bilo zabavno..

Postoje oni koji misle da ukoliko ne polažu što pre mogu gube na vremenu ili im se uskraćuje nešto što im pripada, a ni vežbači koji razmišljaju potpuno suprotno nisu ugrožena vrsta. „Ma neću sada da polažem, mogu i sledeći put“, „nisam spreman sada, kasnije ću“, „neka, dovoljan je meni moj pojas”, „joj, ima previše tehnika, nikada neću moći sve da zapamtim“ su samo neki od izgovora sa kojima sam se susretao tokom dugogodišnjeg vežbanja. Takvo razmišljanje često proističe iz straha. Taj koncept nije svima poznat. Iz straha? Šta tu ima strašno - tako bih odgovorio da sam to čuo kada sam počinjao da vežbam. Sada godinama kasnije shvatam takvo razmišljanje, ali ne znači da se sa njim slažem.

Strah od nepoznatog, nesvakidašnjeg događaja na treningu, strah od neuspeha da se dobije zvanje, strah od zaboravljanja svega što znaš u sred polaganja, strah od toga kako svi gledaju kako ti radiš, da, baš ti, jer ti polažeš, njihovi pogledi koji love svaku tvoju grešku i osuđuju te... Vau.., toliko toga ima što može da krene u katastrofalnom pravcu. Jeste, polaganje je stres, šta će mi to u životu , ako ne prođe sve kako treba svi će me ismevati svaki put kad me vide... Da li je onaj ko je izmislio polaganje razmišljao o nečemu takvom kada se ono prvi put pojavilo? Zvuči strašno, čak i preovlađujuće, ali to je ipak malo preterivanje. Jeste, ako ti se javi neka ideja vrlo je verovatno da se i neko pre tebe toga setio i da to već postoji, pogotovo u našem društvu gde izgleda da je najbrže popeti se tako što saplićeš druge, znači sve ove sumnje nisu neosnovane. Samo što se niko u svom negativnom toku misli ne seti da takvi ljudi ne vežbaju aikido, ili makar ne ostanu dugo vežbajući. Aikido je specifičan, za početak, ne postoje nikakva takmičenja, pa samim tim niko ništa ne dobija time što će postići bolji uspeh ako ti podbaciš. Sama ta činjenica koja pravi ogromnu razliku između aikidoa i sporta obezbeđuje mnogo zdraviju sredinu u kojoj se aikido i vežba, svi vežbaju zajedno i pomažu jedni drugima, ali svako polaže nezavisno od drugih i treba se fokusirati na ono što radiš ti, a ne svi oko tebe i bezrazložno se opterećivati ostalim brigama.

„Pa dobro, možda nema razloga da polaganje bude strašno, ali to ne znači da se i dalje ne bojim“. Lako je reći nije strašno, nemoj da se bojiš, a potpuno je drugačije zapravo to i uraditi. Mi sada imamo priliku da polažemo sa ljudima koje znamo i pred ljudima koje znamo i razloga za strah je sve manje kad se tako razmišlja. Ćak i da nije taj slučaj, razmišljanje se ne menja. Ako razmislimo malo objektivnije i mirnije, najstrašnije što može da ti se desi je da padneš. Pa šta? Dobro, nije prijatno, to stoji, ali nije kraj sveta, uvek postoji i sledeći put. Nasuprot tome ukoliko odustaneš pre polaganja, sam si sebi oduzeo sebi tu šansu da položiš. Jeste tu je i dalje sledeći put, ali sledeći put često se pretvori u još jedan sledeći put i tako u nedogled nastaviš sebe da sputavaš. Drugi veliki problem koji se nameće i koji je možda i češći slučaj jeste trema. Trema je čudna, trema se ne može kontrolisati, makar ja nisam nikada uspeo u tome. Ovde nije problem kontrolisati tremu, ovde je problem ne dozvoliti tremi da tebe kontroliše. Ako se trema ustali u tebi nekontrolisano to neće uticati samo na tvoje vežbanje, uticaće na ceo tvoj život. Na svaku malu naznaku nelagodnosti u životu počeće da se javlja ta ista trema i vremenom samo će jačati i praviti sve veće probleme. Pa zašto onda se ne suočiti i sa time, makar korak po korak, ako se to uradi još i pred drugima, to može samo da bude dodatni podstrek?

Posle svega što sam rekao neko bi pomislio da nema pozitivnih stvari oko polaganja. Deca su poseban slučaj, njima je sve zabavno, ne može se samo na osnovu dečjeg mišljenja zaključiti nešto. Nasuprot tome, iz ličnog iskustva znam da polaganja nisu bauk i to mišljene branim.Iako sam priličan tremaroš i znam da se brinem nepotrebno oko različitih stvari. Polaganja su mi oduvek bila nešto što sam voleo i jedva čekao. Pa zašto? Odgovor je neočekivano jednostavan i sam se nameće - zbog istog raloga zbog čega i treniram, zato što volim aikido. Dobre strane jednostavno nadvladaju sve strašne -radi ono što voliš, zašto izbegavati tako nešto. Baš zbog toga meni ne pravi veliku razliku na polaganju da li ja polažem ili ne. Ukoliko ne polažeš, onda ukiraš, ako ne ukiraš onda makar posmatraš i na svoj način doprinosiš polaganju u bilo kojem slučaju. Svako voli da gleda kako rade oni koje poznaje i sa kojima zajedno trenira i da vidi njihov napredak, polaganje može da bude dobro prilika za to.Tu spadaju i potajno navijanje i nerviranje umesto samih polagača. Nerviranje nije najprijatniji deo toga, ali jeste nezaobilazno. Prilikom gledanja nije neobično osećati tremu umesto samih polagača, a lično mislim da taj deo nekako ipak doprinosi većem uzbuđenju i ne smatram to lošim. Iznenađujuće bi bilo osećati tremu za neko polaganje gde polažu samo ljudi koje ne poznaješ, a nekim čudom u poslednje vreme mi se to dešava prilično često i to je ono što mi ostaje najmisteriozniji deo polaganja.

Deo polaganja koji mi nije misterija je da ono u suštini predstavlja samo još jedan trening koji ne treba izbegavati isto kao što ne bismo izbegavali svaki "normalan“ trening. U njemu treba uživati jer ipak u pitanju jeste poseban trening, ne održavaju se polaganja svake druge nedelje. Čak iako posle celokupnog moga mišljenja neko i dalje sumnja da su polaganja samo mučan deo i da nemaju nijednu prijatnu stranu sem samog dobijenog zvanja, što bi na kraju bilo samo krajnji rezultat polaganja a ne sam njegov deo, može se utešiti time da ona ne postoje u nedogled i ukoliko se istraje, i ta muka će da prođe.

Sa druge strane za one koji u njima uživaju, da bi bio deo nekog polaganje potrebna je samo dobra volja.

 

Mihajlo Kulić
23. jul 2017.