Mislio sam da je lako...

Milan Bošković, 3. dan Hombu

Esej je napisan za Yon dan polaganje 2017.

Mislio sam da je lako, nađeš sebi najbliži klub, kupiš kimono, platiš članarinu, i to je to.

Za par meseci budeš glavni „baja“, možeš da biješ desetoricu odjednom i sve ženske te vole.

A šta vežbati? Karate je bilo nešto primamljivo i nekako je baš zvučalo, ali posle situacije da sam izmlatio dečka sa crnim pojasom, javila se sumnja da li je to ono pravo.

Tih dana,sasvim slučajno, u svojoj školi videh plakat koji je tu verovatno stajao mesecima da se u školskoj sali vežba nekakav aikido. A šta je to?

Moj prvi odlazak tamo bio je...ne znam. Prvo ono mlataranje rukama sa zatvorenim očima i frktanje kroz nos, pa jel ovo neka sekta? Kao srednjoškolcu stalno su mi kući pričali o tome da se pazim sekti, a negde i stavljaju drogu u sok. I tako su se menjale moje misli dok nisu počeli da lete vežbači. Ok, to je to. Iako je možda sekta, meni se sviđa!

I tako posle mesec dana treniranja, reče trener da je možda bolje da ja i cela moja grupa probamo da treniramo neki sport sa loptom. Sreća da sam bio tvrdoglav, što se nikom nije sviđalo, ni trenerima a ni roditeljima, pošto sam svakog dana putovao po sedamdeset kilometara na trening busom, po lošem i po lepom vremenu. I kad sam imao autobusku kartu i kad nisam. Što je bilo teže bio je to veći izazov za mene, kao da sam se takmičio sam sa sobom.
I tako dođosmo do mog polaganja za crni pojas. Sad kad položim biće sve mnogo lakše i možda ću moći da bijem onu desetoricu odjednom. Pao sam, katastrofa, kraj, ponor, tonem. Igrom slučaja tog dana sam nosio duks sa kapuljačom, nisam je skinuo.
Ali moja tvrdoglavost je čudo, vežbao sam duplo više posle toga i gle čuda položih.

I sad će sve da bude lakše, pa majstor sam i niko ne sme da me dira, doduše ženski baš i nema, ali nema veze, valjda sam stalno smrdeo na znoj, pošto sala nije imala tuševe.

Pa kao majstor, mislim se ja, valjda je pametno imati i svoju salu, i obogatiti se od držanja treninga. Ustvari, niko mi nije rekao da ću morati da plaćam više nego što zaradim, a tek muke sa salama i raznim ludacima, nazovi vlasnicima.

Ali ne, ne, ne odustajem ja nikako. Ustvari nikad nije postajalo lakše, samo sam ja sazrevao, sticao iskustvo i išao na sve teži i teži nivo, kao da igram neku video igricu.

Ne, ne žalim se, ne mogu da kažem da je bilo dosadno, nezanimljivo. Naprotiv, bilo je baš interesantno. Puno novih prijatelja, putovanja, doduše i puno nesuglasica sa porodicom i okolinom, čak i s onima najbližima sa treninga. Ne znam,valjda to tako mora.

I evo, dođosmo do toga da sa svim tim iskustvom počinjem da mislim šta li me čeka na tom sledećem novom nivou? Ko zna,možda se opet javi onaj moj inat, pa ovog puta odem ko zna gde, nikad se ne zna...

Milan Bošković
26. jul 2017.