Духовна моћ аикидоа

Данијела Миленковић

 

Есеј је написан за Nidan полагањe 2016.

Аикидо живим скоро две трећине свог живота. Не могу да кажем да сам све време тренирала, јер је за мене аикидо нешто више од борилачке вештине. Можда због тога, за 15 година тренирања нисам пропустила скоро ниједан тренинг.

Када сам почињала да вежбам са 9 година, на првим тренинзима биле смо само нас две девојчице. Друге деце у клубу Даитокан тада није било. Остале смо тако упућене једна на другу и на аикидо скоро пола године док други нису пристигли. У клубу сам од његовог оснивања 2001. године. Шта сам према овој вестини почела да осећам за тих 15 година тешко ми је да опишем, јер га доживљавам као део себе због бројних успомена, осећања и задовољстава која ми је пружио. С друге стране знам шта ми је помогао да развијем- приврженост, а научио ме је одговорности, самопоуздању, обазривости, стрпљењу.

Такмичење није карактеристика овог спорта, па опет, доживљавам га као спорт у коме је такмичење најжешће од свих осталих, јер се на сваком тренингу такмичиш против самог себе. Баш због тога ми је најдраже што је први епитет који људи наведу када спомену моје име управо- аикидо.

Тако знам да сам у претходних деценију и по побеђивала саму себе на сваком тренингу и даје ми мотив да овом начину живота останем потпуно предана и у долазећим годинама. Можда је илустративан пример за то што су од свих вежбача, у клубу од оснивања до сада остале само оне две девојчице са почетка приче.

Док сам се прилагођавала начину вежбања и техникама, схватила сам да је аикидо као вода: када се нађете у њему, прилагођавате му се. Али када овладате њиме, прилагођавате га и себи.

Он препознаје свачију природу и зато не мислим да постоји довољан број техника које могу да се развију и назову аикидо, јер је превише различитих људи и њихових способности. Врхунац вештине није могуће достићи, али поента и јесте у томе да се кроз ову вештину достиже врхунац сопствене личности. Та духовна компонента вештине је оно што ме између осталог и даље тера да померам своје границе и развијам се пре свега као добар човек, а потом и као добар мајстор.

Аикидо је млада вештина и зато има још много простора за развијање. За разлику од људског тела, она није физички ограничена. Упориште аикидо мајстора је у складу који потиче од јединства тела и ума. Аикидо нуди тај склад и зато од њега не желим да одустанем - никад.

Данијела Миленковић
16. децембар 2016