aikido i ja
Nataša Sretenović, Sho dan Hombu
Esej je napisan za Nidan polaganje decembra 2015.
Priznaću da je ovo jedno milioniti pokušaj mog eseja. Nećete saznati ništa novo, jednostavno ću se okrenuti onome što me je aikidou privuklo i kako me je aikido promenio, naravno, u pozitivnom smislu.
Zašto baš aikido? Moram reći da to nije bila moja ideja, već ideja mojih roditelja. Bila sam previše povučena i stidljiva. Često sam iz škole dolazila uplakana jer me je neki mali probisvet udario ili rekao neku ružnu reč. Prvi trening sam bila dosta zbunjena, nisam znala šta da očekujem. Sve mi je bilo jako čudno, počev od seize, vežbi disanja i „čika u crnom“. Ipak mi se dopalo, bilo mi je zanimljivo baš zato što je bilo neobično. Radovala sam se svakom treningu i maksimalno uživala. Naravno, tada nisam shvatala suštinu aikidoa.
Moj razvoj kroz aikido može se sagledati kroz tri faze/perioda.
Prva faza
Prva faza je vreme dok sam još bila u dečijoj grupi. To vreme se uglavnom svodilo na moj trud da savladam tehniku i dobro naučim padove. Kao većina početnika tehnike sam seckala (korak, prehvat, tenkan) i ne da sam se opirala ali sam bila stegnuta.
Druga faza
Druga faza je prelazak u stariju grupu. Taj početak je za mene bio nezamisivo težak. Koja sad noga ide napred, koja je ovo ruka, koju ruku sada hvatam, da li je leva ili desna strana... Stanje totalne zbunjenosti. Previše sam razmišljala o sledećem koraku umesto da pustim telo da samo odradi posao bez razmišljanja. Posle određenog vremena usledila je totalna transformacija, koju, zapravo, nisam ni osetila. Kretanje mi je postalo tečnije, nisam razmišljala o sledećem koraku, maksimalno sam se opustila. Pomak je bio i u psihičkom pogledu, ne samo u pokretima tela i izvođenju tehnike. Očvrsnula sam, postala sam sigurnija u sebe. Kako se to desilo? Ne znam, ne mogu to da opišem, jednostavno se desilo. To je magija aikidoa. Promenio vas je iz korena a da toga niste bili svesni,bar je tako u mom slučaju. Kada je prošlo određeno vreme mog bavljenja aikidom (pred kraj 2. faze) i kada sam imala dovoljno godina da razumem nešto više nego ranije aikido mi je postao sve bliži. Uvukao mi se pod kožu. Iznova i iznova je zaokupljao moju pažnju. Kad god biste dublje zašli u tehniku, da je analizirate, naučili biste nešto novo i shvatili koliko zapravo ne znate i koliko još imate da učite.
Treća faza
Na kraju, za sada, poslednja treća faza. Ona je usledila nakon mog polaganja za Sho dan. Sećam se kako sam iz prikrajka dečije grupe posmatrala te „čike u crnom“ i divila im se. Divila se njihovim beskrajno elegantnim i smirenim pokretima. Tada se činilo nedostižno i čitavu večnost daleko. Želela sam da jednog dana budem kao oni. Postavši majstor, tek sam onda shvatila koliko još moram da učim i koliko je bogatstvo aikidoa zapravo veliko i dragoceno.Tek tada počinjem da uviđam stvari koje do tada nisam primećivala. Ne zove se bez razloga 1. dan - početni (SHO) dan.
Tek je sada počeo period mog srastanja sa aikidoom i traganja za mojim aikido putem. Kojim putem će me odvesti i u kom pravcu ne znam, ali sam sasvim sigurna da će to biti onaj pravi.
Nataša Sretenović
25. decembar 2015.