Moj život i aikido
(Lična priča o napretku)

Vladimir Veskov, 1. dan Hombu

Esej je napisan za Nidan polaganje 2014.

Moram priznati da sebe ne smatram za nekoga ko je talentovan za borilačke veštine, pa i sport uopšte. Moj prvi dan na treningu je protekao dosta nespretno sa moje strane, gde sam čak napomenuo da se ponekad zbunim i ne znam koja mi je strana desna, a koja leva. Od tada je prošlo više od 7 godina, i sada mogu reći sa svom sigurnošću da sam naučio da razlikujem levu i desnu stranu... i još ponešto.

aikido kao borilačka veština me je fascinirala od prvog dana, i sama pomisao da možeš pobediti sebe, tj. svoje loše navike i slabosti upornim radom i posvećenošću mi se učinila čudesnim. Ono što me je takodje privuklo ovoj veštini je to da se ona sama otkriva i daje sve više, što vi više u nju (a samim tim i sebe) ulažete. Naravno, da bi ste mogli da u potpunosti živite ovu veštinu, po mom mišljenju, potrebna je iskrenost. Ta iskrenost je nešto što je meni najdraže kod ove veštine, jer na taj način dolazimo do suštine sebe i suštine odnosa izmedju ljudi.

U današnjem svetu outdjenosti, gordosti, nerazumevanja i nasilja, smatram da je uspostavljanje pravilne komunikacije izmedju ljudi izuzetno važno. Aikido smatram jednim načinom komunikacije. Njime sam uspostavljao odnose sa drugim ljudima, širio svoju energiju i menjao sebe, konstantno težeći ka razumevanju i izgradnji. Moram takodje priznati da je put aikidoa za mene do sad bio izuzetno težak i pun iskušenja, pa čak i sada kad iskreno ne znam gde će me taj put odvesti. Mada znam jedno- da ću uvek pored sebe imati drage i izuzetne ljude koje će me vratiti na pravi put ako zastranim, dokle god je meni zaista stalo. Ovo je veoma ohrabrujuća misao, i iskreno mislim da ne bih bio to što sam danas bez pomoći tih dobrih ljudi (i naravno svog učitelja, kojeg smatram prvim medju tim prijateljima).

Putovanje me je dovelo do nove prekretnice, gde treba pokazati ono što je u meni sazrelo. Nimalo lak zadatak, ali opet, nadam se da ću zapamtiti sve ono što sam naučio, pa i zaboraviti posle toga, da bih iznova naučio.

(...uključujući i to koja ruka mi je desna a koja leva.)

 

Vladimir Veskov