ДО (Пут)

Зоран Лукић, 1. dan Hombu

Есеј је написан за Nidan полагањe 2013.

Наука је одавно доказала да се у природи све креће. Наше физичке могућности ограничавају нас на простор у коме живимо, док је мали број људи који има могућности за неки излет изван устаљених путања. Међутим, сви имају могућност и право на избор пута којим ће се кретати док постоје. То право на слободну вољу за кретање по одабраном путу, некада може да нам буде ускраћено од стране наших родитеља, професора, директора, тренера или једноставно система у коме егзистирамо тј. од некога ко је на реално вишем степену од нас у области којом се бавимо. То никако не значи да треба да скренемо са пута који води до нашег циља. Природно је и да погрешимо у одабиру, али је исто толико природно да грешку исправимо, а ако не урадимо правовремену корекцију губи се смисао циља и пута који смо започели.

Свака наша акција на путу усавршавања треба да нас води ка циљу који је примаран, али средства и начин на који ћемо се кретати, ствар су сопственог одабира и усмерења. Наш циљ може имати перспективу само уколико су акције које реализујемо на путу еволутивне. Тако да када уке започне технику неким нападом који није реалан, него је из зоне одупирања или још горе из зоне попуштања, тори не може на том путу реално да напредује иако ће посматрач са стране имати привид да је техника успешно завршена. Пут и средство којим ће тори доћи до циља су његов избор кога дефинишу многе околности.

Приликом одабира примарног циља и тори и уке бирају најбржи, најефикаснији и најкраћи пут, што не значи да ће га наћи и да ће то бити и најсигурнији пут. Тори некада технику завршава атемијем у тренутку пресретања започетог напада од стране укеа, некад је то техника контроле, други пут је то техника бацања или избегавања, то је моменат реалне процене торија којим путем ће кренути. На путу до циља мењају се амбијентални услови у сваком погледу, тако да се увек може променити путања и на крају доћи до решења проблема. Ту је заиста у реалности присутна наука, која каже да се кроз једну тачку може провући бесконачно много правих линија које се негде у перспективи секу са неким другим правама које нас могу довести до жељене тачке. До крајње тачке куда смо се запутили, дистанца може бити јако велика па се зато морају одабрати мањи и ближи циљеви а уједно то су нама краћи путеви. На путу до крајњег циља ка коме тежимо врло је битно да не изгубимо свест о значају тог циља, да имамо јасан фокус, иначе у бесконачном избору путева који нам се нуде чак и до најближе тачке врло лако можемо залутати. Уколико пак прихватимо да немамо избор и да се наш пут своди само на један, у таквом одабиру где сте принуђени да прихватите нешто па чак и ако вам се не уклапа у ваш животни мозаик, сигурно нема уживања, задовољства, перспективе, креативности и напретка. Нажалост, много је људи који поразе доживљавају фатално. У животу ретке су ситуације када немамо простора за избор. Не треба се никада предавати, излаз по правилу увек постоји, ако не лакши оно тежи, дужи, вероватно и сигурнији, али то не мора да буде правило. Безизлазне ситуација су ретке и ако се деси да у ватри тражења пута, сагоримо, тренутно смо били на том степену развоја, тако да нема места за кајање и сажаљење. Таква је ситуација и са изласцима на разна тестирања из свих области у животу, морамо схватити да смо и у свакодневици стално на неком тесту. Треба имати свест да се врло лако може десити да паднете на испиту, и то није страшно, уколико знате да се ту ваш пут не завршава. Ако знате да се опоравите после пада а пад доживите као процес где сте имали лошу процену и где нисте испоштовали форму или суштину, онда ви имате могућност да напредујете.

Све је ствар раније стечених знања, искустава, и низа других околности које некада и наизглед један једини пут своде на најбољи, најсигурнији. Претходна искуства, узраст, васпитање, услови живота не морају да буду од пресудног значаја за то којим ће путем нека индивидуа да крене, и не морају да имају скоро никакве везе са одабиром правца и смера у коме ћемо се кретати до задатог циља. Некога животна окружења приморају, још док је дете, да прихвати и одабере свој пут и себи касније креира усмерања према способностима које је стекао кроз одрастање и услове дотадашњег живота. „Најважније је схватити да се природа побринула да будемо оригинални, а да је на појединцу да ту оригиналност усмери ка жељеном циљу“. Стечено образовање, титула, стручна усавршавања, нису значајни фактори уколико тај неко живи изван реалности. Све то неће му помоћи да донесе праву одлуку која је наизглед очигледна, он ће се користити шаблонима које је већ савладао и на тај начин постаје копија, па се креће путем којим га неко води.

Речником аикидоа, то никако не мора да буде лоше, требало би да сте у улози укеа - али нисте, а на шта се онда своди ваш пут ако никад као уке не пожелите да будете тори. Суштина укеа је да прати торијеву акцију и да у сваком тренутку вреба ситуацију када од торија може преузети улогу и настави свој пут одабира и креације. Свако интелигентно биће у дубини душе за циљ има креирање макар и само сопственог постојања, и што га раније у свом бивствовању испољи, биће срећније, задовољније, испуњеније у сваком смислу. На путу развоја уколико се више индивидуа креће ка истом циљу и то што складније са пуним поверењем у то што раде, где свеобухватно сагледавају проблематику која их се тиче, усклађују се са проблемима који их притискају и енергично их решавају, они теже ка савршенству. Рад техника аикидоа на татамију и рад на неком послу се своде на потпуно исте принципе и што сте на вишем степену развоја гледано са стране то изледа исувише лако и једноставно. Међутим и тори и уке су свесни колико су напора уложили на путу стицања реалног знања. Зато у животним ситуацијама и опхођењу са људима који су остварени у својим областима, препознајете да они испољавају највећу дозу поштовања, љубави и поверења према свим врстама послова којима се неки појединац бави.

Што сте на вишем степену развоја, проблеми на које наилазите на вашем еволутивном путу су већи, тежи, ваша одговорност је већа али су и плодови тог рада слађи и са више уживања вас воде кроз ток којим сте кренули. Како на путу стичемо нова знања, и како се на хоризонту назире циљ, тако сви ми имамо обавезу да у том процесу спознаје постављамо нове, веће и даље циљеве, јер време док учимо, сазревамо, вежбамо је оно што нас чини срећним и ако у већини случајева тога нисмо свесни. Шта када дођемо до циља? Да ли ту треба да станемо, да живимо од сећања на лепе тренутке, на то којим смо путевима и са којим се све проблемима сретали, како смо их решавали или да наставимо ка новом циљу који нам до тог тренутка није био у видокругу.

Квалитет аикидоа је то што када само основне принципе ( минималана дистанца, правовремена реакција, усклађивање са нападом, не опирање, хармоничност, контрола...) уградите у сопствени животни пут усавршавања, стичете нагонски осећај за успехом на свим пољима у животу на којима сте активни. Да ли ћете бити уке или тори небитно је уколико имате свест о улози у којој се налазите и дела на путу до ког сте стигли.

Постоје људи који од рођења својим акцијама показују да знају шта хоће. Мој развојни пут није био такав, дуго времена је био јако тежак, узак, врло често и мрачан, са много препрека и ауторитета са којима нисам знао како да се ускладим, лутао сам без правог, реалног усмерења. Поред информација које сам имао из много области за које сам се интересовао и које сам практиковао, нисам себе проналазио ни у једној животној филозофији. Наговештај пута којим ћу се кретати кроз живот, догодио се релативно касно у мом животу, у тренутку када сам био студент и видео презентацију аикидоа на телевизији. Тада нисам знао да аикидо поред свог физичког аспекта има и животну ширину која је изгледа била прави мелем за мој немирни и нестабилни дух. Спознајом да кроз навежбавање великог броја техника на татамију ја могу принципе аикидо да уградим у свакодневна интересовања, моја лутања су се угасила и тада сам сигурним корацима ступио и одабрао водиље који ће ме усмеравати као знакови крај пута. Тренинзи су доносили поред позитивних ствари и велики број колебања и сумњи да ли је све то што радимо реално и чему то води. Спознајом да постојимо не само да би смо се борили, да постоје и друге области за које човек треба да се усавршава а које су наизглед губљење времена тј. да постајете део процеса којим не идете само ви, већ сви који владају реалношћу постојања, освешћујете се и неке ствари прихватате без поговора, као аксиоме. Од тренутка када сам схватио да своје проблеме могу решавати као што на тренингу радим технике са укеом, или као што технику на мени док сам уке неко други спроводи, почео сам да се крећем путем напретка на свим пољима где сам био присутан. У стварности нама је свакодневно понуђено бесконачно много могућности за одабир пута. Којим ћемо путем поћи, питање је нашег степена развоја у датом моменту.

Уколико смо знања стицали као један процес који се одвијао на реалним основама, где смо се усклађивали у сваком тренутку са проблемима које смо имали, где су свеобухватно сагледаване све могућности, а предузимане акције биле са адекватном брзином, ми смо тада реално на правом путу. Искреност и посвећеност тренингу, послу, породици, пријатељима и сарадницима или било чему што нас интересује је гарант и суштина напретка на путу развоја. То је као процес када се заљубљујемо у идоле и девојке за које мислимо да су савршене, а заволимо обичног човека и жену која нема никакве додирне тачке са нашим претпоставкама и предубеђењима како нешто „мора“ да буде. Једноставно волимо, осећамо да је то љубав. Ова спознаја код људи не дешава се у истом временском тренутку у процесу развоја, а много је фактора који утичу на квалитет нашег животног пута.

Као и у саобраћају када се крећемо путем који је стрм и неприступачан, мораћемо да се јако усресредимо на опасности које вребају да би смо стигли до тачке где смо се упутили. За разлику од кретања на путевима где је саобраћај регулисан знаковима, оградама и посебно ако је широк наша брзина је много већа, сигурност је на вишем степену, али и тада морамо бити максимално посвећени путу, иначе поново можемо бити изложени још већим ризику и опасностима. На почетку тренирања аикидоа, сви крећемо неком уском и трновитом стазом, зглобови су нам не разгибани, падови су болни, технике компликоване. Временом стаза постаје путић који се проширује до модерног аутопута, наши видици су даљи, пружа нам се више удобности, технике су лепршавије, стабилније, сигурније. Тада више нисмо само извођачи, одговорност је сваким даном све већа јер почетници желе да копирају наше акције, а један од наших задатак је да им покажемо смернице за њихов пут. Успоставити равнотежу чојства и јунаштва унутар себе велики је напредак за сваког човека на путу развоја, а ту мудрост пренети на другог то је већ владање вештином.

Много је људи који су мање или више утицали на то да се нађем у зачараном кругу овог тренутка где сада егзистирам. Области у којима су се ти идивидуалци у живот издигли изнад просека, а у којима сам ја препознао своје учитеље (мада већина њих не зна да су имали ту улогу) биле су од домаћина сељака, преко зидара до највећих интелектуалаца а све њих красиле су најискреније људске особине. Насупрот њима имао сам огромну понуду квази учитеља који су ми у одређеним животном периоду само бацали маглу у очи и успоравали ме. Таква понуда је и сада. Мало је правих, али сада су и ови други постали моји прави учитељи, јер од њих научим оно што је врло битно у постојању, а то је како не треба. Ту је суштина сваког напретка и право одабраног пута, одбацити баласте и свесни, пуним плућима живити сваки секунд „на овом Божјем дуњалуку“. Поштовањем принципа аикидоа са великим поверењем у то што радим, и огромном љубављу према најближима убеђен сам, да сам и ја одабрао прави пут. На путу који је испред мене, као и досада, уживаћу у свакој честици мога бића и мог окружења, успостављајући хармонију која ће у овим сметеним временима прво мени а затим и осталима по категоријама приоритета, бити светлост која показује како у сваком тренутку до АИ КИ (свеприсутности љубави).

Зоран Лукић
22. јун 2013.