aikido, moderna borilačka veština

Igor Strahinić, 4. dan Hombu, Fukushidoin

Esej je napisan za Yodan polaganje 2012.

Široko je prihvaćeno uverenje da je aikido borilačka veština koja sa velikim uspehom nalazi svoje mesto u modernom načinu života savremenog čoveka. Iako baziran na tradicionalnim vrednostima, ipak uspeva da nađe put do svakog od nas. Sa modernizacijom su se menjale i potrebe učenika, ali i načini prenošenja same veštine. Moje skromno iskustvo obuhvata period od nekih dvadesetak godina bavljenja aikidom, ali sam i u tom malom periodu uspeo da primetim promene u potrebama ljudi a takođe i promene u načinima prenošenja znanja.

Savremeni svet je svakako podlegao velikoj brzini življenja, pa je to ostavilo traga i na samu veštinu. Svi bi hteli instant način vežbanja. Da vežbaju nekoliko meseci i da odmah nauče sve. I ne samo da nauče kako izgleda, već da budu u stanju da to odmah primene u praksi. Jer, sve što se dešava i konzumira, radi se momentalno i bez nekog osvrta na samu suštinu. Pored toga, postaju bitnije periferne stvari, kao - kakva nam je oprema, je li sala u kojoj vežbamo moderna i na glasu, i još puno takvih sitnica. To ide do te mere da i ljudi koji prenose aikido podležu reklami pa kao aikido plasiraju i stvari koje se čak i ne dodiruju sa aikidom ni po formi ni po duhu.

Svi ipak znaju da se do rezultata ne dolazi lako. Treba jako puno rada da bi bilo šta funkcionisalo kako treba. Naročito treba jako puno rada da bi mi sami, kroz aikido, napredovali na sopstvenom putu. Slažem se da su za svaki rad potrebni oprema i alat, kao i mesto gde se to radi. Ali ono što je bitnije od novog gi-a, novog alata i sale koja je popularna i opremljena kojekakvim drangulijama, je svest da nam je samo vežbanje mnogo bitnije od bilo čega drugog. I tu potrebu ljudi osete. Ali je ne prepoznaju kao takvu, jer se ona vešto maskira u materijalne i statusne vrednosti. I smatram da baš na tom prepoznavanju vrednosti i potreba treba najviše raditi, jer onda nikom neće biti teško da odvoji vremena za vežbanje.

I sam O Sensei je rekao: "Svako ima duh koji se može usavršiti, telo što se na neki način može uvežbati, pogodan put koji treba slediti. Život je rast. Ako prestanemo da rastemo, fizički i duhovno, mi kao da smo mrtvi. Nebo je upravo tu gde stojite i to je mesto gde treba vežbati."

Nijedna velika stvar ne dolazi slučajno, niti sama od sebe. Za to je potreban izuzetan rad, i izuzetna ulaganja. Ali je onda i nagrada koja sledi za takav rad izuzetna. A to je sposobnost da se kroz svoj život uspešno nosite sa svim nedaćama, nevoljama i problemima sa lakoćom i na način dostojan ČOVEKA.

Igor Strahinić

avgust 2012.