Yari kata

Krajem 2016. najzad sam se prihvatio velikog posla – kompetnog redizajna sajta Aikikai Srbije. Sajt postoji od 1997. godine, godinu dana nakon što je internet došao do nas i svih tih godina nakupilo se oko 950 strana i skoro 16.000 fotografija. Čišćenje i izbor od tolikog materijala bila je i prilika da se razne danas nebitne njuške sklone i da se samo deo sadržaja ostavi kao pregled naše bogate aikido istorije.

Novi sajt je trebalo da donese i nove sadržaje i bila je prava prilika da se deo tekstova Jelene Drvendžije, uvrsti među domaće autore na njemu. Prvi koga sam se dohvatio bio je „Tamo gde počinje mit“, odličan tekst koji se bavi poznatim aikidom sadržajem – katom štapom poznatijom i kao Yari kata.

„Aikikai Italia tvrdi da nikakvog koplja nema ni od korova i da se majstor Tada izričito protivi da se o tim pokretima sa Jo-om govori kao o ’Kati’. On smatra da ’Kata’ predstavlja vekovnu tradiciju škole, i da za formu sa štapom koju je on osmislio da bi pomogao svojim učenicima da savladaju elemente Joa – taj termin nikako ne stoji. Majstor Tada se smeje sebi u bradu, kako to samo on ume, i kaže, ’’možda ću ovih dana još malo poraditi na njoj…’’ Ovo je deo pomenutog teksta – pročitajte ga naravno celog pa nastavite sa čitanjem ovog eseja.

Dakle, da li je Yari kata ili nije Yari kata? Ili malo preciznije, da li je bila nekad a sad više nije, ili je oduvek bila i nije bila istovremeno? Otkud nama uopšte ta ideja i ko je i sa kojim ciljem stvorio eventualni mit… Verujem da ipak nije samo mit, nismo to godinama znali - reč je o pravom Zen koanu kojim su japanski učitelji kojima je bilo stalo da imaju istinske učenike hteli da ih nauče malo više od ruka-noga kursa.

Vratimo se u cilju rasvetljavanja ovog fenomena u već pomenutu aikido prošlost...

Osamdesetih godina prošlog veka svaki seminar sa našim senseijem Jođi Fudžimotom sadržavao je taj paradoks kojim se htela pokazati neadekvatnost logičnog mišljenja kao jedan od glavnih svojih ciljeva. To je izgledalo otprilike ovako: na seminaru je šest meseci ranije pokazivao Ushiro wazu (tehnike na napad iza leđa) sa korakom napred, na sledećem seminaru bi ko god uradi na taj način bio pred svima priupitan gde je tu glupost video, da to ništa ne valja i tako u nedogled. Drugi put je nesigurnog kandidata za 2. dan terao da pet minuta radi šomen u mestu ubeđujući njega i sve nas koji smo ga gledali kako menja boju dok radi Shomen u nedogled da to veze nema sa tim osnovnim sekom mačem. Onda je sensei prvom do njega (ja sam slučajno bio taj prvi, tek dobijeni Sho dan) rekao da uradi takav isti sek koji sam očekivano ništa bolje uradio i rekao je nakon toga nešto kao otprilike: “Eto, vidiš kako treba neznalice!” Pomenuti nesrećni pretendent za viši pojas nije izašao na ispit sutradan, nije ga bilo neko vreme uošte u aikidou, Fudžimoto sensei nije više sa nama, a ja se događaja sećam posle skoro 30 godina.

Prva korist od ovakvih pouka je bila da je velika većina onih kojima je to “vređalo inteligenciju” što je naziv za sujetu na kvadrat vrlo brzo napuštala aikido doživotno uvređena. Ti gordi “učenici” zapravo i nisu dolazili na časove da bi učili, hteli su samo da se uvere da su bolji i od senseija. Idejne naslednike ove sorte prepoznaćete po tome što na tuđim seminarima oni podučavaju ili što je za sve bolje, stoje po obodu stunjača i čekaju slikanje na kraju treninga (pretpostavljam da bi sensei imao sliku pored njih).

Nasuprot njima, mi ostali smo pokušavali da shvatimo šta majstor želi da nam kaže. Kako jedno sad valja, a odmah posle to identično ne valja - koja je svrha toga što treba kroz to da shvatimo? Kao i svake zapadne neznalice verovali smo da on isteruje neki svoj hir. Uostalom, kako objasniti drugačije kad ništa nije bilo logično! Cilj je naravno i bio da ne bude logično! Svrha je bila da se pokaže da se bušido vežba imitiranjem pokreta ali da se na taj način ne može razumeti i da se usvajanje tehnike odvija percepcijom koja nije samo pokret.

Zen tvrdi da se suština i duh budizma treba prenositi direktno iz izvora istine u nama, a ne preko tajnih spisa i obreda. Učitelj zena vodi učenika u samoučenju i samospoznaji čime on znanje otkriva u sebi samom. Za postizanje tog stanja samospoznaje ili probuđenja (satori) nepohodno je lično iskustvo.

“Najdublje istine zena ne mogu se logički obrazložiti, one su iskustvo duha, istine duše, stoga se zen izreka (koan) čini nerazumljivom i besmislenom verbalnim spekulacijama. U zenu je lično iskustvo osnova svega. Nema analiza, objašnjenja, traženja smisla već jedino bivanje u trenutnom iskustvu. Svi verbalni i pojmovni koncepti nastaju na osnovu životnog iskustva. Cilj zena je nadići te koncepte i njihova ograničenja“, lako možete pronaći ovu definiciju.

Ovaj način učenja je bio i osnova učenja borilačkih veština na Istoku - zato su retke knjige koje se bave pokretima, šemama i sličnim zanimacijama; zato je i beskoristan omiljeni metod učenje šarlatana koji nikada nisu imali učitelja putem YouTube servisa imitirajući aikido grubijane ili navežbane aikido baletane u skladu sa ličnim senzibilitetom; zato je, iako lakše razumljiva krajnje površna i banalna ideja o borilačkim veštinama uopšte, a o aikidou posebno kao o sportu.

Vratimo se na vežbu štapom sa početka teksta, nju je Tada sensei doneo u Italiju u leto 1988. godine i kretanja, napadi i sva objašnjenja su naravno tada bila vezana za priču o koplju, druga, “b” forma nije tada ni postojala…

Trebali smo naredne 1989. godine da na Gazimestanu na obeležavanju 600 godina Kosovske bitke tu vežbu prilagodimo istorijskoj prestavi. Ovaj autor sa bradicom i naš drug Atif Amin (danas je 2. dan, poreklom je kurd i vežbao je tih godina u Zemunu) trebali smo da glumimo scenu iz borbe, borbe kopljima naravno, ne štapovima! Srećom, nije bilo novca za nas inače bi možda napravili i međunarodnu glumačku karijeru.

Na posletku, nakon toliko proteklih godina Tada sensei se zadovoljno smeška u smiraj svog izuzetnog aikido puta gradeći i dalje katu koja ne da nije Yari kata nego nije ni kata uopšte!

Krajnje nelogično i uvedljivo za inteligenciju, zar ne aikidoke?

 

aikido bilten br.16 za 2017.

Saša Obradović, 6.dan
mart 2017.