Tamo gde počinje mit
Gde u stvari počinje mit? Da li on počinje istinom, kakva god bila, koja evoluira van svojih početnih okvira u nešto posebno, u priču bez kraja, u nešto neprepoznatljivo? Psiholozi jungovske škole smatraju da su mitovi iskonski obrasci sadržani u zaumnom ili podsvesnom nivou naše psihe – slično nekakvim obojenim naočarama pomoću kojih naš um gleda na nas same i svet okolo. Mitovi, svetu oko nas nameću neki red i smisao, ili barem red koji nama ima smisla. U svemu tome, rekla bih da je granica između reda i smisla u isto vreme i realnost i iluzija, kao i zvezde koje vidimo na nebu. Nauka i astronomija će nam reći jedno, naše oko i astrologija nešto drugo. Mitovi su zvezdane konstelacije u dubini našeg uma.
Mitovi i priče baziraju se na onome što smo videli ili čuli ili pak onome što bismo voleli da vidimo, onome što nam drugi, stariji, ispričaju da je baš tako i traženju nekakvog smisla u nizu događaja i protoku vremena. Mitovi mogu da ubiju ili zarobe, mogu da prognaju; u njima je svet podeljen na tamu i svetlost, i vrlo je lako svrstati nekoga koga ne poznajemo – u tmušu i tminu.
Volimo naše mitove, naše priče, one nas čine većim od nas samih, važnijim nego što jesmo – samom svešću da znamo i posedujemo takvu priču. Mi imamo ključ i objašnjenje. Mitovi daju smisao – čak i kada su neistina.
A šta se događa kada se pored mita promoli još jedna priča, različita od one koju čvrsto držimo u glavi? Još bolje, šta se dogodi kada se pojavi neko ko je lično bio tamo i video nešto sasvim drugačije nego što pričaju tvorci mita? Šta ako ima više ljudi koji su lično bili i videli?
Nedavno sam pričala sa poznanicima koji treniraju aikido već duže vreme i bila začuđena što čujem o postojanju ’Yari kate’ ili ’Kate kopljem’. Zainteresovana, pitala sam kako to izgleda i kako se radi, i odakle koplje i zašto baš koplje … Ispostavilo se da se ta kata radi standardnim Jo-om, ali da ’’pokreti liče na rad kopljem’’. Aha, interesantno … Korak po korak, došli smo do toga da je to ’’u stvari Kata sa kopljem majstora Tade koju je on video od majstora Uješibe, još davne šezdeset i neke …’’
Ooooh. Kakvo razočaranje.
Ispostavilo se da ’Kata s kopljem’ nije ništa više do romantčano-misticizovani izmaštani naziv za formu koju je učitelj Tada osmišljavao za potrebe Aikikai Italije nekih dvadesetak godina pred kraj XX veka. Na svakom letnjem dvonedeljnom seminaru u Italiji majstor Tada objašnjava da to nije nikakva Kata, da je Kata nešto drugo, već da je to što radimo prosto ’forma sa Jo-om’. Takođe, da to nije samo jedna forma, već da postoji: osnovna forma, forme A i B, kao i alternativni odgovor na formu A. Ove forme su se razvijale iz osnovnih elemenata sa štapom koje je majstor Tada povezivao godinama i objašnjavao ih na tradicionalnim letnjim seminarima prvo u Koverćanu blizu Firence, pa u Rimu, pa konačno, od devedesetih u La Speciji. Ali trebalo je biti tamo Tada Sensei, Izvor: Aikikai Italiai čuti da nikakvog koplja nema ni od korova i da se majstor Tada izričito protivi da se o tim pokretima sa Jo-om govori kao o ’Kati’. On smatra da ’Kata’ predstavlja vekovnu tradiciju škole, i da za formu sa štapom koju je on osmislio da bi pomogao svojim učenicima da savladaju elemente Jo-a – taj termin nikako ne stoji. Majstor Tada se smeje sebi u bradu, kako to samo on ume, i kaže, ’’možda ću ovih dana još malo poraditi na njoj …’’
Tada Sensei, Izvor: Aikikai Italia - Ima tome već neko vreme, jedan prijatelj koji već dugo, dugo vežba aikido rekao mi je nešto interesantno: ’’Budi oprezna s kim vežbaš. Postaćeš kao i oni, i ako nisi dobro odabrala, patićeš i ti i oni.’’ Možda sam zato toliko dugo lutala u aikidou pre nego što sam našla malo mesta za sebe. Mesta taman koliko da oslonim stopala. Ni pedalj više. Ali toliko koliko moja dva stopala pokrivaju tamo gde ja jesam, toliko je dovoljno. Bilo da je ovde u Beogradu, ili u Italiji ili u Beču ili u Japanu. Ah, ali nije li to već začetak jednog novog mita, kao i onaj o odlasku na jedan trening na seminar majstora Domenika, pre više od deset godina, nakon koga sam – prosto i jednostavno “ostala“ u Jeleninom dođou?! Oh, pa čula sam i tu priču do sada u nekoliko verzija – i različito obojenu, već u zavisnosti ko je priča.
Seiza Tako mit radi. Bilo da priču pričaju ljudi koji su direktno učestvovali u događajima, ili da je prepričavaju oni koji su o njoj slušali od drugih, svaka priča u trenutku pripovedanja postaje jedna verzija istine. I ponekad su baš te različite verzije daleko interesantnije, životnije od suvih činjenica; priče daju tumačenje potonjih događaja, punije su značenjem i smislom… Ko može odoleti tome? Ipak smo mi svi samo ljudi. I daaa, svi volimo dobru priču. (Osmeh included!)
preneto sa: