Učitelji i učenici

Poslednjih meseci, izgleda da je reč i o godinama, postala su aktuelna pitanja odnosa senseia i učenika. Potreba za ovim člankom je zapravo priznavanje sopstvene greške – ovo je problem koji nikada nije smeo biti smatran manje važnim.

Voleo bih da u ovom kratkom eseju svi pronađu jedni druge - sebe neće pronaći sigurno! Tekst je namenjen samo jednima, drugi će nam poslužiti samo kao ilustracija onoga šta nije ispravno. Ko su prvi a ko su drugi, svako će reći, bar je jednostavno: „Mi smo oni dobri, a ovi drugi su oni koji ništa ne valjaju!“

Pored univerzalnih vrednosti zbog koga ga svi vežbamo, aikido je ponajpre japanska borilačka veština. To je sasvim jasno, svi će se složiti: nose se kimona i hakame na treningu, vežba se na tatamiju, naziv veštine je na japanskom, a i osnivač veštine je od oba roditelja 100% Japanac! Verovatno bi se slična definicija mogla dati i folklornom društvu koje neguje plesove i igre iz Japana. Ali aikido klub nije ipak folklorna grupa, zar ne?

Više od 700 godina samuraji su imali presudnu ulogu u formiranju istorije Japana. Reč samuraj je nastala od glagola saburau (samurau) što znači čuvati nekoga. U okviru ovoga sajta možete naći na desetine tekstova posvećenih ovoj ili sličnim temama, o aikidou i o borilačkoj ideji iz vremena samuraja utkanoj u njega. Nije postojala antagonistička energija između gospodara i samuraja – gospodar je bio vlasnik života samuraja, i slično nekim našim srednjovekovnim verovanjima i težnjama, život nije ni bio najdragocenije što je samuraj posedovao - čast se smatrala mnogo važnijom. U nekom drastičnom slučaju samuraj je mogao da traži i da više ne bude samuraj, bedna i odluka vredna prezira ali po današnjim merilima – vrlo praktična. Mač u trnje, motiku na rame, pa na njivu, nema harakirija i sličnih “neprijatnosti” iz samurajskog života! Suprotno samurajima, ronini su bili samuraji kojima je čast da služe oduzeta ili su je oni sami odbacili. Njih bi verovatno danas mogli opisati kao „samostalne privatnike koji su se eto snašli.“

U našem vremenu, par stotina godina od tada, nema gospodara i samuraja ali ima budoa, borilačkog puta i duha bushidoa, puta ratnika. Veštine koje su služile u ratu danas treba da služe u miru.

aikido zajednice funkcionišu po pravilima modernog društva ali se odnosi i dalje zasnivaju na tradicionalnom i jedino mogućem odnosu između senseia (učitelja) i učenika. Sve aikidoke imaju odgovornost da podučavaju svoje kohaie (mlađe učenike) ali odnos između kohaia i sempaia (mlađeg i strijeg) učenika nema ničeg zajedničkog sa odnosom između učenika i senseia. “Dužnost senseia je da učenike vodi putem kojim je sam prošao. Učenici mu daju od sebe najvredniji svoj deo – svoje bezrezevno poverenje. Dužnost senseia je da učenicima da mnogo više od samog znanja, mora da ih podseti na iskrenost, prijateljstvo i na istinsku smelost koju zahteva aikido. Na kraju, dužnost senseija je da učenike izvede u duhu Uešibine zamisli na put aikia - put ljubavi lišen sukoba bilo koje vrste“.^[1] U skladu s ovim, ne možete imati više senseija (učitelja) istovremeno! Morate se kao učenici, nevezano da li ste dan ili kyu pojas, odlućiti! Na senseiju je da li će da vas prihvati kao učenike i ništa ga ne obavezuje da to i učini ako misli da vi to ne zavređujete! Ovo je krajnje ponižavajuća pozicija za gorde i neiskrene, ali ujedno i beskrajno prijatna pozicija za posvećene učenike. Pogledajte: Vaš učitelj - vaš izbor, tekst Endo senseia 8.dan.

Tokom mnogih godina smo u našim klubovima imali “učenike“ i majstora Saita i Tade seseija iako oni pomenute majstore, a ni majstori njih, nikad u životu videli nisu. Virtuelni “učitelji“ morali su biti obavezno stranci, poželjno je bilo da je to naravno japanac, ali ako nema japanaca može i Italijan, Englez, Mađar, crnac, Yoda ili šta se već nađe samo da nije iz našeg sela! Ako bi nekog od pomenutih videli uživo ili dodirnuli bar jednom – ljubav bi postojala bezrezervna i večna - do sledeće slične ljubavi, naravno! Ovo neodoljivo podseća na pubertetske ljubavi devojčica prema rock zvezdama ili poznatim glumcima, ali i na divnu priču iz filma "Borat" gde se glavni junak nesrećno zaljubljuje u Pamelu Anderson.

Palanačka i malograđanska želja da se ovim izađe iz marginalnosti i prosečnosti zapravo dovodi do apsurda celu ideju vežbanja veštine. Odnosi u aikidou su uvek uzajamni bilo da se tiču odnosa između učenika ili odnosa sensei – učenik. Rivalitet je uvek izraz frustiranosti, a ona za posledicu ima agresiju ili autoagresiju pa takvi oćelave ili smršaju od baksuzluka i ostanu sami doveka!

Ustvari, često se zaboravlja da je put aikidoa put bosih ljudi u znojavim kimonima i da je vežbanje jedini način za lično usavršavanje - ne možeš vežbati sa osobom koja nije fizički prisutna kraj tebe. Nađite, prema tome srodne duše, aikido klubova ima kao nikada do sad, i na trening! Bitno je uvek imati na umu da je, suprotno od navika koje nas okružuju, važan jedino put (do) a nikada cilj. Cilj (pojas ili da postaneš odmah gazda) koji ne bira sredstva i slične mudrolije nisu iz aikido priče. Pogledajte: Razmišljanja o danovima i do-u (Tao-u),

Kako ćete naći senseia ako ste ga izgubili ili ga nikad niste imali – to je već mnogo teži problem. Možda da postanenete ronin ili da mač zamenite poljoprivrednim alatkama?

Na posletku, kako od učenika postati učitelj je tajna koja se godinama prenosi upravo od senseija ka onim prvim učenicima. Pošto će ovaj tekst, siguran sam, čitati i oni drugi – o tome neće biti ni reči ovde.

 

^[1] “aikido – teži put”, aikido bilten br.7, Beograd 2007.