Sansho i duh vremena

"Svi ostali elementi aikidoa kao „umetnosti življenja“, kao sredstva za bolje zdravlje, kao gimnastičku, fizičku ili estetsku potragu, svi oni potiču iz zajedničkog korena, a to je budo. Sasvim je u redu što to rade, ali poenta je da oni sami nisu koren. O-Sensei je uvek naglašavao da je „aikido budo“ i da je „budo izvor moći aikidoa“. Ako ovo zaboravimo, onda će aikido mutirati u nešto drugo, samo u takozvanu „umetnost življenja“ ili u nešto sličnije jogi."^[1]

Tekst koji sledi je mogao biti napisan i pre 25. letnje škole  2026. koja je u mom delu seminara bila pretežno posvećena „Sansho 3“ vežbi u paru mačem i štapom Kazuo Čibe senseija. Mislim da ni sada nije kasno i da će biti od koristi ponajviše učesnicima iste.

Prvi za nas, a u stvari drugi Sansho radili smo daleke 2004. godine prvi put na „2. letnjoj aikido školi u Vrnjačkoj Banji“, najduži „Sansho 1“ na istom mestu vežbali smo prvi put 2021. godine. Ove tri vežbe u paru su sejane u različito vreme ali će plodove u razumevanju naše veštine sigurno davati još dugo godina.

Možda je suvišno reći da nije postojao nikakav lukavi višedecenijski plan da ovo radimo baš u ovakvom rasporedu. Očigledno je proces sazrevanja nas samih kroz razmevanje ovih vežbi tražio baš ovakav ritam. Oni malobrojni  svedoci ovog procesa su ujedno bili i učesnici predhodnih letnjih škola gde su ove vežbe nekako po pravilu činile veliki deo treninga na kojima nismo padali a gde su uglavnom i premijerno rađene.

Pomenute vežbe su začete 70-tih, a verovatno su nastale sredinom 80-tih godina prošlog veka, u svakom slučaju u vreme  boravka u Americi senseja Čibe (od 1981.). On ih je u čast svom učitelju Moriheju Uešibi nazvao San-sho (三勝) što u prevodu znači „Tri pobede“. Reči koje je osnivač često koristio: Masakatsu – istinska pobeda, pobeda koja se postiže u skladu sa kosmičkim principima i istinom,  Agatsu - pobeda nad samim sobom savladavanjem sopstvenih slabosti, strahova i ega i Katsuhayabi – trenutna pobeda brzinom svetlosti.  Značilo bi onda kada se ovo spoji zajedno: “Prava pobeda je trenutna pobeda nad samim sobom”. Neobičan ezoterijski naziv dat je vežbama u paru prvo sa dva štapa, kod štapa kojim otkrivamo tokom druge vežbe principe mača u đou i kod treće vežbe gde je mač bio prisutan u rukama nasuprot drugoj osobi sa štapom.

Tekst sa naslovom: “Objašnje za Masakatsu, Agatsu i Katsuhajabi“ objavljen je u aikido biltenu br. 18 iz 2019, a ovi pojmovi su kao bitni pobrojani na našem sajtu u delu japanskog rečnika još 1998. godine.

Nemojte da vas zbuni: Šo (Sho) je u ovom slučaju pobeda, ali i diploma ili početak (kao Sho dan, početni dan ili Šo šin (ShoShin) – um početnika). Isto se izgovara u svim pomenutim primerima ali se piše različitim kanđijima.

Čiba sensei nije bio moj neposredni učitelj ali je njegov aikido duh lebdeo godinama iznad nas. Taj prenos bez neposrednog iskustva imao je i prednosti, u slučaju velikog viteza naše veštine prava su iskušenja bila biti sa njim tih ranih godina u dođou. Neposredno iskustvo imali su UKA šihani, Vilijam Smit prvenstveno, majstor Čiba je živeo u Engleskoj od 1966. do 1976. Sledi podsećanje Henrija Elisa 6. dan jednog od pionira aikidou u UK na prvi seminar senseija u Britaniji:

“Kurs je bio težak, ili bih možda trebalo da kažem, brutalan kao retko koji koji sam ikada doživeo u svojih pedeset pet godina aikidoa, i kada kažem „brutalan“, ne mislim samo na Čibu senseija. Bili smo podjednako krivi. Svaka tehnika je bila sukob između Čibe senseija i svakog drugog dan stepena. Nismo imali nikakve sumnje da je Čiba sensei bio dorastao testu. Ne samo „dorastao“; imao sam jasan osećaj da je nameravao da nas ostavi bez sumnje ko je i zašto je ovde. Uvek je izgledao veoma preteće, ozbiljno i preteće, i na neki način mislim da je zapravo uživao u izazovu. Tek su nam godine napornog treninga sa Abe senseijem omogućile da izbegnemo mnoge povrede. Čiba sensei je bio potpuno drugačiji od Nora ili Nakazona; jednostavno vas je susretao direktno. U tom aspektu, Čiba sensei je predstavljao isti stav kao i Abe Kenširo i Abe Tadaši -  bićete bačeni samo ako vas tehnika pogodi. U tim ranim danima aikidoa u Velikoj Britaniji, leteći ukei su bili nepoznata vrsta.“^[2]

Nakon napuštanja Engleske i povratka u Japan uz predano vežbanje iaidoa i bavljenje zenom Čiba sensei postaje sekretar međunarodnog odseka Hombu dođoa. Na tom mestu je, pored ostalog, insistirao da aikido uprkos širenju na Zapad i birokratskom organizovanju mora zadržati svoj izvorni, oštri ratnički karakter (Budo). Plašio se da će institucionalizacija kroz sekretarijat i federacije pretvoriti aikido u običan sport ili rekreaciju, zbog čega je kroz svoj rad zahtevao održavanje rigoroznih standarda testiranja i vežbanja.

Šta mislite da li je u ovoj ideji veliki majsor uspeo?

Uspeo je u meri u kojoj neki entuzijasti kojima je ovaj tekst prvenstveno i namenjen dane ali i godine troše posvećeni katama stvorenim kako bi u aikidou sačuvali realističan borbeni intenzitet i borbu za distancu (Ma-ai) što je na prvom mestu ideja Sanšoa.

U svemu drugom uglavnom je ostao poražen – ali će pre će biti da smo svi mi zajedno donekle poraženi. Duh vremena se promenio. Vrednosti, ideali i svet u kome je on živeo, a mi danas matori tada uglavnom bili deca, na tom prelasku iz vremena negovanja zajednice od neolita pa do skora, prestali su da postoje.

Novi svet u kome je naš zapadni egoizam (to se danas tako ne zove naravno, ispravnije je sada reći „pravo da budeš svoj i samostalan“), svet u kome su sreća i novac koji ti pomaže da do iste dođeš jedini cilj stalno se svađaju sa vremenom ideala, dužnosti, hrabrosti i raznih drugih bivših vrlina koje se više ne pominju često pošto kukavice  i nemaoce istih čine nesrećnim što je, kao što teorija nalaže, krajnje neprihvatljvo jer svi moraju da budu srećni!

Aikido je kroz svoj put nastanka i razvoja bio dugo otporan na izazove novog doba ali se  promenio utoliko koliko su se promenili i vežbači na treninzima. Danas su svi mnogo osetljiviji na neprijatnost, kamoli na eventualnu bol iako vežbaju borilačku veštinu. Bol i patnja se smatraju isključivo kao pesničko izražavanje a pad na ispitu, recimo za dan (setite se društvanjca u decembru) tretira se kao kompletno razočarenje ne samo za nespremne kandidate već i za sve koji ih vole pa zato pate zajedno umesto da se bolje spreme za eventualni sledeći ispit! Padanje i ustajanje u životu i na treningu je škola koja se uči od prvog časa aikidoa.

Moja je dužnost da vas povremeno prevarim i pomerim iz zone komfora i da zajedno sa vama skočim, kao što se nadam da sam letos uspeo, u svet istinske borilačke napetosti, ka novom izazovu. Nemojte nikada zaboraviti, ovo što vežbamo a zove se aikido poteklo je iz budoa, puta ratnika, samuraja i vojnika nije nikad bilo tuča, sport ili neka slična društvena zanimacija. Vremena su druga ali su izvori ostali nepromenjeni. U te izvore spadaju i veliki ljudi koji su nam otvorili mnoga vrata u našoj veštini. Kazuo Čiba sensei je sigurno jedan od njih a Sansho 1, 2, i 3, u to sam ubeđen, skriveni su ključevi za ta vrata.

 

Saša Obradović Shihan, 6. dan
avgust 2026.

 

p.s.

Par nedelja nakon Banje imali smo trening u prirodi pored čuvenog hrasta u Zemunu. Bavili smo se pomenutim Sanshom i skoro ceo trening nas je posmatalo momče srednjih 20-tih godina. U jednom trenutku se osmelio da sazna šta vežbamo i čim je čuo da je aikido u pitanju nije imao šta da pita već je odmah podelio  sa mnom sav ozaren tajnu do koje je nekako, valjda sam, došao. Elem, saznao sam da je O sensei zapravo izmislio aikido posle rata da bi se spasao od kazne i zatvora za ono što je radio pre njega, po Kini valjda! Uremila^[3] ga je tada japanska država i od tada je Uešiba bio njihov ali ipak nekalo slobodan!

Nije bio siguran da li je to što gleda baš aikido ali je znao ko je Uešiba i kako je to pravarant kao što smo uostalom valjda i mi svi ovde danas prevaranti!

Eto vam duh vremena u praksi i čime ćemo morati da se ubuduće bavimo...

 

  ____________________________

  _____________________

pogledajte:

Kazuo Čiba: Ploveći zajedno sa kosmičkim vetrom 2.deo

 

Gore