Ljubaznost - Rei 礼
Samuraj mora biti
ljubazan i žestok!
Toliko puta je to ponovljeno na treninzima i seminarima da je krajnje vreme reći nešto o tome - ovaj put o ljubaznosti.
Pričati o ljubaznosti u zemlji u kojoj proleća 2025. naši stariji sugrađani vragolasto pokazuju srednji prst deci koja mogu po godinama biti sinovi i kćeri njihovih sinova i kćeri deluje krajnje anahrono i liči na neku vrstu bežanja od tužne svakodnevnice. Pomenutim sedoglavim zlobnim veseljacima, osim što tim činom ispoljavaju nekakav politički stav, razdragana lica govore da im se bude davna sećanja spram simbolike pokazanog im gesta. Davno je grof Lav Tolstoj ustvrdio: „Čovekova zloba uvek polazi od njegove nemoći“.
Naš časopis, što nije teško iz naziva zaključiti, se prevashodno bavi aikidoom. Često se okrećemo i kulturi Japana kao ogledalu u kome se bolje vidi što smo nekad bili a zaboravili ili ističemo primere kakvi možemo biti gledajući daleko ka Istoku u ono što oni i dalje jesu.
Banalna pomenuta svakodnevnica i neimenovani nesrećnici su ovde pomenuti samo radi boljeg kontrasta ne bi li se jasnije razumelo ovo što u tekstu ali i u društvu sledi.
U davna vremena samuraji su morali da znaju kako da komuniciraju. Svi ratnici su mrzeli kaden (訛伝) ili „pogrešnu komunikaciju“ jer je svako pogrešno ponašanje, bez obzira koliko malo bilo, moglo dovesti do chi vo nagasu (血を流す) ili „krvoprolića“. Pogrešna komunikacija je ona u kojoj bi druga strana mogla da se oseti uvređeno zbog nepažnje sagovornika. Niko, čak ni samuraji, nisu želeli da se bore bez razloga. Stoga je veliki deo treninga borilačkih veština, ostalo je od tada do današnjeg vremena, da naučimo kako da jasno iznesemo svoje namere i misli. Ovo je jedna od teorija koja stoji iza potrebe za reigi sahoom (礼儀作法) ili „bontonom“ u borilačkim veštinama. Kaže se da „Budo počinje i završava se poštovanjem“. Počinjajući i završavajući formalnošću, sprečavamo druge ljude da razviju sakaurami „nenamernu ljutnju“ zbog nekog nesporazuma ili pogrešne komunikacije sa naše strane. U pomenutoj teoriji se isključivo misli na odnos između samih ratnika. Situaciju u kojoj bi samuraj sreo jepansku verziju našeg antijunaka, nazovimo ga ovaj put samo budalom (baka na japanskom - バカ) sa početka ovog teksta smatrajte kao priču sa izvesno, po “baka-u” tužnim krajem.
Smatra se da se naše unutrašnje stanje ogleda u našim postupcima i treba da vodimo računa o formalnostima kako ne bismo stvarali probleme tamo gde ih ne bi trebalo biti. Na primer, kada se poklonimo svom partneru na treningu, to nije samo forma, mi mu time saopštavamo da ga poštujemo i da je naša namera da mu namerno ne naudimo i kako se ne bi pogrešno protumačio naše eventualno grubo bacanje kao zlonamerno.
Tu je pored ostalog i ono „Onegai shimasu“ (お願いします) na početku svakog aikido treninga. Poznavaoci japanskog tvrde da je to jedna od najkorišćenijih fraza u tom jeziku. Koristi se na mnogo mesta i prevodi na mnogo načina, u našem slučaju najčešče kao „Molim te, tretiraj me dobro“.
Podsetio bih vas ovde na “Ishin Deshin i Haragei“[1] tekst iz 2018. godine, na priču o obliku međuljudske komunikacije kroz neizgovoreno međusobno razumevanje, na još jedan derivat čudesne japanske kulture, kulture u kojoj nije pristojno postideti sagovornika. Vratite se ovom tekstu ako ste ga zaboravili, ima ga i na našem sajtu!
Ako krenete, što vam preporučujem, u potragu ka više informacija o bušidou „Bušido - duša samuraja“ [2], knjižica profesora Inazo Nitobea objavljena prvi put daleke 1899. godine je pravo mesto za početak. Te godine o kojima Nitobe govori na prelazu vekova su doba mladosti O senseija Uešibe, godine u u kojima je dobio kao osamnaestogodišnjak diplomu o uspešno završenoj školi đu-đice kod učitelja Toku-sabura Tozave iz klana Kito.
“Bušido može da nestane kao nezavisni etički kodeks, ali njegova moć neće nestati sa zemlje, njegove škole ratničkih podviga ili građanske časti mogu da budu porušene, ali će njegova svetlost i slava nadživeti njihove ruševine. Kao cvet koji mu je simbol, iako raznesen na sve četiri strane, i dalje će donositi blaženstvo čovečanstvu miomirisom kojim će obogaćivati život. Vekovima kasnije, kada njegovi običaji i samo njegovo ime bude zaboravljeno, njegov miris će doći nošen vazduhom kao sa nekog dalekog, nepoznatog brda, kud pogled ne seže...”
Inazo Nitobe
Vratimo se na knjigu, kada se pojavila bila je toliko popularna da je imala 17 izdanja za 12 godina u Britaniji i u Americi. Pisano je o ovome 2017. a objavljeno je u aikido časopisu naredne godine. Kao i u prethodnom slučaju podsetite se eseja: „Bušido, buđicu, budo, aikido i dve vredne knjige” [3], ima ga takođe na našem web sajtu.
Tu ljubaznost iz doba samuraja koja živi i danas, možda je lepše nazvati učtivost. Nitobe kaže:
“Još jedan "strašno smešan" običaj diktiraju naši kanoni učtivosti; ali mnogi površni pisci o Japanu odbacili su ga jednostavno ga pripisujući opštoj zbrci u narodu. Svaki stranac koji je to posmatrao priznaće nelagodnost koju je osećao kod davanja prikladnog odgovora u takvoj prilici. Kad u Americi dajete poklon, hvalite ga primaocu. U Japanu ga potcenjujemo ili ga klevećemo. Naglаšena ideja kod vas je: "Ovo je lеро: da poklon nije lер, ne bih se usudio da ti ga dam, jer bi to bila poruga ako bih ti poklonio nesto što nije lеро." Nasuprot ovoj, naša је logika: "Ti si divna osoba i nijedan poklon nije dovoljno lep za tebe. Ti nećes prihvatiti ništa što ја stavljam pred tvoje noge, osim kao znak moje dobre volje; dakle, primi ovo, ne zbog njegove prave vrednosti, već kao znak. Uvredio bih te ako bih i najbolji poklon nazvao dovoljnо dobrim za tebe." Posta-vimo dve ideje jednu pored druge i videćemo da je krajnja ideja jedna te ista. Nijednа nije "strašno smešna". Amerikanac govori o materijalu od kojeg je načinjen poklon; Japanac govori o duhu koji nadahnjuje poklon.”
“Učtivost ćе biti velika tekovina, čak i ako ne uradi ništa više od davanja gracioznosti manirima; ali njena funkcija ne prestaje ovde. (...) Napolju ste na vrućini, žarko sunce bez senke nad vama. Japanski poznanik prolazi. Vi ga oslovljavate i odjednom, on skida šesir - dobro, to je savršeno prirodno, ali "strašno smešna" predstava je da sve vreme dok priča sa vama, on drži spušten svoj suncobran i stoji na žarkom suncu isto kao vi. Kakva glupost! Da, tačno tako, pod uslovom da je motiv bio niži od ovog: "Ti si na suncu. Ja saosećam s tobom. Rado bih te primio pod svoj suncobran da je dovoljno velik, ili da smo prisni poznanici. Kako ne mogu da te zaklonim, deliću tvoju neugodnost." Mali postupci ove vrste, isto toliko, ili još više zanimljivi, nisu samo gestovi ili konvencionalnosti. Oni su spoljašnji vid promišljenog osećаnја obzira prema raspoloženju drugih.”[4]
Ono sa samog početka, zašto samuraj pored ljubaznosti (Rei 礼 – jedna od sedam vrlina Bušidoa) mora biti i žestok morate ovaj put sami odgonetnuti, nije preterano teško.
Prethodna priča o ljubaznosti je uvek put kojim trebate da nastavite, pokazuje snagu vašeg uverenja i vaše ličnosti - na strunjačama i van njih, danas kao i pre mnogo godina u prošlosti sa mačevima o pasu ili bez njih, u Japanu ili bilo gde da ste širom sveta.
Napisano u Zemunu,
proleća 2025. godine.
Saša Obradović Shihan 6.dan
____________________________
1“Ishin Deshin i Haragei“, Saša Obradović, Aikido bilten br. 18, 2019.Srbije br.4 2005.
pogledajte: Ishin Deshin i Haragei
2Inazo Nitobe, 1985, “Bušido – kodeks samuraja”, izdanje Borislav Stanić
3
“Bušido, buđicu, budo, aikido i dve vredne knjige“, Saša Obradović, Aikido bilten br. 17, 2018.
pogledajte:Bušido, buđicu, budo, aikido i dve vredne knjige
4Inazo Nitobe, 1985, “Bušido – kodeks samuraja”, izdanje Borislav Stanić