Kada prvi put stupite na strunjače, bilo da ste dete ili odrasla osoba, prvo što saznate je kada je sledeći trening i šta je potrebno od opreme da bi časovima aikidoa prisustvovali. Kad se ti časovi malo nakupe dođe i prvi ispit i svako može da nasluti koji je put pred njim ako ima ambicije da u aikidou ostane i da aikido bude deo njegovog života ubuduće. Ispiti, bilo učenički ili za dan, služe prvenstveno da odrede vaše mesto u aikido zajednici.
„Aikido ima sistem stepenovanja tj. pojaseva, u kome svako ko predano vežba može da napreduje, ali ovaj sistem ne postoji sebe radi. Namera je da se njime podstakne želja za daljim napredovanjem i da se ojača samopouzdanje pojedinca. Ne dozvolite da vas ponesu stepenovi, kao takvi. Ponižavajuće je kada pokušavamo da steknemo pojas za koji nemamo odgovarajuću spremnost. Takvo vežbanje nema veze sa pravom željom za napredovanjem, to je krajnja taština.”[1] je citat iz sjajne knjige Tohei Senseija izdate sredinom prošlog veka.
Veliki esej „Dan pojasevi“[2] autora ovog teksta iz 2017. godine može biti zgodno podsećanje svima koji su zaboravili ili nemaju pojma šta bi inače dan pojas trebao da predstavlja.
Nakon 4. dana nema više ispita, trebalo bi time i da je aikido škola okončana... Potrebno je da prođe samo određeni broj godina nakon predhodnog stepena da bi došli do narednog: to je za 5.dan bar 5 godina od kada je prednodni pojas registrovan, za 6. bar 6 godina, za 7. dan 12 godina i za 8. dan čitavih 15 godina od 7. dana.
Septembar i narednih nekoliko meseci je svake godine period za prijavu, a potrebno je da postoji osoba koja će da vas predloži za viši pojas nakon 4. dana. Preporuka (Suisen na japanskom) je zapravo način kako se kreće ka narednom stepenu. Sve gore pomenute uslove nije teško pronaći, postoje na zvaničnom sajtu Hombu dođoa i na sajtu Aikikai Srbije na kome se sada nalazite.
Ono što ne stoji ni na jednom od pomenutih mesta a šta se traži u prijavi za Suisen - ujedno je i razlog zašto je nastao ovaj tekst. Dakle, pored ostalog, u prijavi mora da se nađe:
- zašto predlagač misli da kandidat treba da dobije naredni viši stepen?
- da li kandidat redovno vežba – potrebno je da ima više od 160 časova godišnje - što treninga na kojima vežba, što onih na kojima podučava?
- koliko puta je predlagač kandidata za viši pojas lično video u prethodnom periodu.
- još nekoliko informacija kojima se danas nećemo baviti...
Siguran sam da je gotovo svima koji su ovo pročitali prvo palo na pamet sledeće: „Kako pametnjakovići iz Japana mogu da provere navedene podatke, godine i mesece od prethodnog ispita lako, ali ostalo nikako - može da se napiše bilo šta, šta nedostaje – lako je dodati!?“ Danas kada je preko sto nacionalnih aikikai organizacija u svetu direktno vezano za Hombu proveravanje je nemoguće, a zašto bi se uopšte i proveravalo?
Aikido je tradicionalna borilačka veština, ne tradicionalna po vremenu nastanka, nastao je u XX veku, tradicionalna je po sistemu vrednosti koji deli sa drugim sličnim japanskim borilačkim veštinama (ne i sa borilačkim sportovima - pravite razliku). Ovo ne znači da i među praktikantima borilačkih sportova nema onih koji su okrenuti pomenutim vrednostima ali to tamo nije nikakav preduslov pa time ne može biti ni naročito učestalo.
Mi pratimo nevezano od društvenog poretka zapadne kulturne obrasce, zapadnu kulturu smatramo svojom i dobrim delom smo još od preko sto godina unazad, prvo uzdržano a danas sa ponosom - građani.
Građanska ideologija ultimativno teži ka svom možda i najvećem cilju samostalnosti i slobodi pojedinca, a najveći tegovi koji nas vuku od te slobode su: sećanje na negrađanske pretke, tradicija, moral, čak i do skoro popularan, običan blam...
Kad se svega pomenutog savremeni predlagač uz slične mu kandidate oslobodi može da popuni gornji obrazac koji treba da otputuje za Japan u skladu sa modernim „vrednostima“ i domašta sve čega nije bilo a što nedostaje. Sad, kako može nešto što je loše po kandidata, loše po predlagača i loše samo po sebi kao krivotvorenje istine da da nešto dobro? To “dobro“ spada u pitanje etike koja je sistem vrednosti koji nosite sa sobom za razliku od morala koji reguliše svakodnevno funkcionisanje bilo kog iole vrednog čoveka, nije se loše podsetiti!
Problem je dakle etički i ne tiče se samo morala čime ni ovo nije u skladu s time „moralisanje“. Moralisanje je vazda bilo gubljenje vremena i mučenje čitalaca - ko ga poseduje ne treba mu podsećanje, a ko ga nema njemu tek nema svrhe govoriti...
Šihan i autor ovog teksta, po malo savremenik O senseija (delili smo njegovih poslednjih 4 i mojih prvih 4 godine života) ostao je veran (iako se vešto godinama skrivao, što izgledom, što pričom kao savremen i napredan) mnogim predgrađanskim moralnim ubeđenjima. Dalo se to i naslutiti onih godina kada je naša aikido organizacija promenila ime u „Društvo za tradicionalnu Japansku kulturu - Aikikai Srbije “. Ta tradicija se odnosi na sistem vrednosti u kome je aikido nastao i porastao (setite se, ima i onaj mnogo puta pominjani bušido), ne odnosi se na to da li pijemo zeleni čaj ili hodamo po gradu obučeni u japanski kimono (tamo je on poznatiji kao yukata).
O sensei Morihej Uešiba koji nam je podario aikido nije imao ove dileme, njega su veliki deo života mučile sasvim druge podvojenosti - traganje ka savršenstvu kroz materijalnu borilačku formu i stalno okretanju ka unutarašnjim i duhovnim izazovima. Koliko je mario za naše građanske vrednosti najbolje se vidi po tome što ima samo nekoliko fotografija u kojima je obučen u zapadno odelo!
Vratimo se konačno na temu ovog teksta.
Ovim, na ovom sajtu po prvi put javno pomenutim uslovima za preporuku za visoke aikido pojaseve se posredno pokazuje težnja ka negovanju zajednice u aikido organizaciji i traži se neposredna veza između mentora i kandidata.
Očekuje se da, ne vezano koliko ste dugo u aikidou, neprestalno morate biti prisutni u dođou, bilo kao vežbač ili kao instruktor - morate živeti aikido na tatamiju.
Kao što prelazak iz faze mudanše (mudansha - onaj koji nema dan jap.) u fazu judanše (yudansha - imaoc dan pojasa jap.) ne znači samo titulu i pravo da se nosi crni pojas i hakama - tako se i kod prelaska u fazu kada se waza tj. forma više ne traži (setimo se da nema ispita nakon 4.dana) radi o pomeranju ka narednom periodu aikido odrastanja i činu sazrevanja.
Negde u sredini formulara koji se popunjava za kanditata, postoji deo gde se uz činjenice dopušta i slobodno mišljenje predlagača o ličnosti i aikido karijeri pomenutog. Taj opis neće uticati ni na šta, treba samo da bude zapisano – zapisano prvenstveno za nas, ne za one u Japanu!
Slično ovome služe i eseji koji se pišu pred ispite za dan polaganja (osim za Sho dan) koji takođe treba da ostanu kao trag o svakome - kako je razmišljao o aikidou u godinama u kojima je napredovao.
Eseji su javni i dostupni su svima, ono što se šalje u Japan u prijavi, za razliku od eseja, zna samo predlagač. To napisano treba da ga podseća narednih godina i čini spokojnim što je učestvovao u napredovanju vrednih ljudi iza sebe ili da ga opominje kako je nekad ispao neiteligentan (slobodno u sebi dopišite sinonime za to - "neinteligentan") i pomogao nekom da napreduje za koga će se ispostaviti da toga nije bio dostojan.
Kome je teže, Suisen predlagaču ili Suisen kandidatu, morate sami da prosudite.
Za sada, mogu da shvate kao kompliment svi na koje se ovo posredno odnosi - osećam se po pomenutom pitanju sasvim spokojno. Naravno, do novog izazova i nekih novih kandidata.
Napisano u Zemunu,
u doba prijava za Hombu suisen,
septembra 2023. godine.
Saša Obradović Shihan 6.dan
____________________________
1Koichi Tohei, “Aikido in daily live”, Rikugei Publishing House, Tokyo 1966,
aikido bilten Aikikai Srbije br.4 2005.
pogledajte: Pravila za početnike
pogledajte: Dan pojasevi 1-2