O čarapama i primitivnom ponašanju u dođou

Uz deseti broj aikido biltena 2011. god. bi bilo prikladno napisati kulturni esej koji bi se bavio isto tako kulturnim temama - idealno što ezoteričnijim. Dobar izbor bi bio i baciti se jednostavno na već uobičajno samohvalisanja koja prate svakakve jubileje. Čitaoci iz aikido sveta bi to verovatno sa lakoćom svarili - oni kojima je autor simpatičan verovatno kao desert, oni drugi kao nešto malo više otužno. Nažalost, ovim se pominjanje hrane ne završava u ovom veselom ali jako ozbiljnom tekstu.

Da smo u Japanu gde je nekulturno sagovorniku direktno reći da nije očigledno u pravu pošto time rizikujemo da ga posramimo ovaj tekst NIKAD ne bi bio napisan - kada bi vežbali sa ljudima koji tako razmišlju za ovim tekstom ne bi ni bilo potrebe.

Vremena kada je bilo neophodno da te dve viđenije osobe preporuče (gde bi mi uopšte ovde našli po dve viđenije osobe za svakog) da bi mogao da počneš da treniraš aikido je daleko iza nas. Aikido se proširio i nije samo privilegija odabranih – svi ga danas vežbaju iako on nije za sve. Tekst koji sledi o ponašanju u "sali" namenjen je naravno svima, što smo stariji po pojasu i godinama time se više odnosi na nas.

Sala ili dođo

Dakle, kao što svi znaju aikido potiče iz Japana i osim zavrtanja ruku, odeće i vežbanja na tatamiju iz ove zemlje doneti su nam sistem učenja i pravila koja bi trebala da važe u aikido dođou. Dođo veliki broj instruktora radije zove sala (isto kao prostoriju za ručavanje) a ima i onih koji više vole naziv vežbaonica. Pretpostavljam da izbacivanje reči dođo (kod nas češće u izgovoru dodžo) ima za cilj da veštinu što više približi prosečnoj neznalici, budućoj mušteriji ili popularnije - početniku. Ako naziv podseća na menzu ili restoran tim bolje! Podilaženje prostodušnim masama je višedeceniski trend u društvu u kome živimo pa i ovo deluje vrlo primamljivo i savršeno takve instruktore kandiduje za promotere pokreta sadržanog u naslovu, delom ili u celini!

Hrana i piće

Poznato je da se u našoj narodnoj tradiciji jedenje i pijenje smatra sastavnim delom svakog događaja uključujući sahrane i parastose. Kako onda aikido svečanosti kakve treba da budu seminari ili ispiti ne proslavljati u istom duhu? Sendviči, pogačice, kisele vode, sokovi u boji i bezbojni, flaše od 0,5 do 2 litra, plastične i staklene, treba da prosečnom vežbaču pomognu da se na treningu oseća kao kod kuće ili još bolje kao kod rođaka na slavi! Još kad bi omanje pečeno svinjsko mladunče u neki ćošak prislonili – sreći kraja ne bi bilo ... TO NIKO NIKADA NIJE RADIO u dođou – u sali naravno jeste!

Prevod reči dođo je bukvalno “mesto puta” gde se kod vežbanja bušidoa, time i aikidoa misli na put unutrašnjeg a ne gastronomskog razvoja. Na treningu treba svoje misaone napore usresrediti na mnogo važnije stvari od punog želudca. U istoriji aikidoa do sada niko nije umro vežbajući sat vremena bez hrane i pića! Glad i žeđ su smešna iskušenja za nekog ko je na putu budoa a ko ne želi da se prepozna u prva dva reda ovog štiva.

Ko baš mora da pije ili da jede u vreme treninga neka to radi van dođoa – neka izađe u vreme dok ostali vežbaju i samom će mu se kazati kakav je magarac ispao - ako ne njemu samom, drugima će to biti sasvim jasno.

Ukrašavanje kimona i klupski grbovi

Ova navika je u aikido ušla zaslugom suptilne kratko ošišane navijačke populacije. Varijacije naravno postoje: klupski grbovi, reklame na kimonu, grbovi SFRJ i Srbije, razna druga kinđurenja ... Navika prišivanja klupskih oznaka treba pretpostavljam da članove tog aikido kluba podseti kad odu na seminar ili u goste među 200 drugih učesnika na njihovu posebnost i na pripadanje svojoj grupi. OVO JE UPRAVO SUPROTNO od toga zbog čega svi nosimo isti beli kimono i pojaseve samo bele ili crne boje! Ista oprema treba da potencira okrenutost ka unutrašnjim, latentnim (skrivenim) aspektima aikidoa suprotno insistiranju na spoljašljim – treba ujedno i da nas podseti da smo podjednako vredni kao i drugi koji su sa nama na treningu. Da li ste ikad videli kaluđera koji ima našiven grb na leđima na kome piše Studenica! Plavi takmičarski džudo kimono uveden iz praktičnih razloga u ovu veštinu (za proizvođače verovatno i iz ekonomskih razloga) nije oprema za aikido. Ako ga već imate, nosite ga dok ne kupite beli kimono.

Ništa vas naravno ne sprečava da imate nov, kao sneg beo, čist i mirišljavi GI (kimono) kojim bi se razlikovali od ostalih sa kojima vežbate! Imati lično ime izvezeno na kimonu ili hakami je prava mera.

Čarape, baletanke, majce, štitnici, bandažeri...

 

Belu majcu sa kratkim rukavima nose devojke ispod kimona i muški imaoci kožnih oboljenja! Čarape nose zimi deca, devojke koje imaju probleme sa jajnicima i muškarci iznad 70 godina koji imaju probleme sa prostatom! Kome je hladno na normalnom treningu ili se nedovoljno znoji a hteo bi više, sigurno zabušava i ništa ne radi dok drugi vežbaju. Štitnike i bandažere nosite ako ste povređeni, ali ne i da se ne bi povredili! aikido ipak nije hokej na ledu, ne treba ni da izgledate kao hokejaši ili sa smaknutim čarapama i majcama kao palestinske izbeglice!

Trening u prirodi, po snegu ili po pasijim uslovima u sali naravno daje po ovom pitanju malo veću slobodu ali ne baš svu slobodu.

 

Smrdljive noge i štroka uopšte

aikido se, ako se izuzmu pomenuti u prethodnom pasusu, vežba bos. Divan je i jedinstven osećaj biti satima bez obuće i čarapa, naročito ako se radi o zimskom periodu. Nastojte da i drugima bude divan osećaj kada ste vi bosi – perite noge pred trening – kod kuće ili u svlačionici, svejedno je. Papuče služe da bi tako mirišljava stopala doneli čista od svlačionice do tatamija a ne da se ne bi prehladili bosi po betonu! Patike i cipele nisu isto što i papuče. Ako ste hormonima ophrvana muškarčina koja se neprimereno znoji, istuširajte se pre treninga. Devojkama ovo nije potrebno govoriti one to valjda znaju (mislim na kupanje, ne na muške hormone).

 

Kašnjenje na trening

Isti ljudi uvek kasne i nikad ne kasne oni koji daleko stanuju! Odgovornost učenika, a naročito instruktora, započinje dolaskom na trening na vreme. Učenici koji kasne su nevaspitani, instruktori koji kasne ne poštuju ni sebe ni učenike. Oni koji trče sa posla ili iz škole na trening dobrodošli su, kad god da stignu! Probajte da torbu za trening spakujete za promenu 5 sati pre treninga, to će značiti da na aikido mislite mnogo pre samog vežbanja.

Kakemono, slika O senseia

U aikido dođou ("salama") u pročelju, Shomenu (šomenu) ako postoje uslovi, obično se postavlja slika O senseia. Naklon, (ne klanjanje) rei na početku i na kraju treninga treba da pokaže naše poštovanje prema osnivaču i svim našim učiteljima i njihovim učiteljima. Ne podrazumeva se da ako vam je slika O Senseija veća da je i vaše poštovanje veće, često je upravo suprotno! Ogromne slike 2x3 metra uglavnom su bile socijalistički specijalitet kod nas 50-tih godina i danas taj običaj neguju u još svega nekoliko nedemokratskih dalekoistočnih zemalja. Kada nema Kakemona, kamize ili slike nema mnogo smisla raditi naklon samo ka zidu.

Sensei i učenici

Sve što vas o ovome zanima možete pročitati u sjajnom tekstu " Shihan - 5.kyu" Džeri Akela koji se nalazi preveden na ovom sajtu. Nije loše podsetiti se i teksta "Učitelji i učenici" od domaćeg, ne baš tako anonimnog autora.

Nemojte zaboraviti da uloga Sempai-a (starijih učenika) u odnosu na Kohai-e (mlađe učenike) nije odnos sensei – učenik. Sempai nema odgovornost koju ima sensei u vođenju dođoa i stariji učenici kada se osete spremni i kad osete da im je ta uloga neodgovarajuća, uvek mogu da se oprobaju kao učitelji u svom dođou – kada ga naravno pre toga otvore.

Ne zaboravite, šef sale (ili šef Sale) je jedno – sensei nešto sasvim drugo!

Majstori, “majstori“…

Na posletku, moramo se podsetiti da je aikido potekao iz bušidoa, puta ratnika i da su odnosi koji su postojali u takvom ratničkom sistemu ugrađeni u njega. Kao što je nekad komandant vojske znao da svaki njegov vojnik ima svoje lične probleme, slabosti i mane, tako danas u našem modernom svetu svaki sensei u dođou mora da ima svest o ličnim osobenostima i problemima svojih učenika. Ali kao što se nekada potiranjem ega svakog pojedinačno težilo stvaranju zajedničkog duha čime se omogućavalo većini da preživi i da izađu kao pobednici u boju, tako se i danas, u novim uslovima zajednički duh dođoa mora pretpostaviti ispred bilo kog pojedinca i njegovih ličnih slabosti i loših navika.
aikido je došao iz kulture u kojoj ako trčiš i uskočiš u metro kad on polazi vozač preko razglasa smatra da mu je dužnost da te pred svima upozori da si budala i da možeš da pogineš – sledeći voz je ionako u stanici za tri minuta. Nikome od putnika nakon ovoga ne pada na pamet da uzme metalnu štanglu i da se na sledećoj stanici obračuna sa “majstorom”, što je u poslednje vreme postao naš lokalni specijalitet.

Nadam se ni da nikom od onih koji su se prepoznali u ovom ozbiljno - šaljivom prednovogodišnjem tekstu neće pasti na pamet da se obračuna sa majstorom autorom ovog teksta.
Nemojte ni pokušavati – ja dugo vežbam aikido i nikad nisam nosio čarape na treningu!