Pogled unazad: Aikikai Srbija Letnja škola 2025.

Ne mogu da verujem da je prošlo skoro godinu dana od 24. Aikikai Srbija Letnje škole.

Kada se prisetim, moji termini su bili posvećeni na ponovno povezivanje osnovnih principa aikidoa sa dubljim nivoom unutrašnjeg vežbanja, što odražava promene u mojoj sopstvenoj praksi usled zdravstvenih razloga. Ovaj kontekst je snažno uticao i na strukturu mojih časova: želeo sam da sagledam osnove i pokušam da istražim šta tehniku čini „živom“.

Kroz pet treninga, uveo sam konceptualni okvir koji pristupa aikido tehnici kao svojevrsnom „receptu“. Ovo nije zamišljeno kao rigidna formula, već kao pedagoški alat koji treba da pokaže da svaka tehnika nastaje iz interakcije nekoliko osnovnih elemenata. Svakog dana smo istraživali jedan od tih „sastojaka“, sa idejom da postepeno izgradimo potpunije razumevanje. Kontekst i tumačenje „sastojaka“ su u potpunosti subjektivni i sasvim je opravdano da drugi imaju drugačija viđenja i interpretacije.

Počeli smo od kretanja kao osnovnog elementa — „proteina“ aikidoa. Kroz tai sabaki i irimi-tenkan, fokus je bio na značaju izgradnje pouzdanog opsega kretanja. Naglašavao sam ponavljanje ne kao mehaničku naviku, već kao način obogaćivanja onoga što sam opisao kao ličnu „banku podataka“ pokreta, odnosno izgradnju mišićne memorije sa ciljem da kretanje postane dostupno bez svesnog napora, uz očuvanje osetljivosti i prilagodljivosti.

Zatim smo se bavili izlaženjem iz linije napada kao suštinskom komponentom, „lipidima“ aikidoa. Iako lipidi imaju lošu reputaciju u kontekstu ishrane, oni su esencijalni delovi ćelijskih membrana i gradivni elementi života. Zato je izlaženje iz linije napada predstavljeno kao nešto što je izvan same tehnike, kao uslov koji mora da postoji pre nego što bilo kakva forma ili tehnika može da se razvije. Rad je bio usmeren na tajmingu, pozicioniranju i uklanjanju nepotrebnog otpora u odnosu na uke-a.

Sledeći sloj bila je povezanost sa centrom uke-a, koju sam opisao kao „ugljene hidrate“, odnosno izvor energije tehnike. Ovde smo radili na održavanju kontinuiteta kroz kontakt, izbegavanju lokalne manipulacije (rukama i šakama) i organizovanju kretanja kroz povezanost dva centra. Ovo je pomerilo fokus sa izvođenja tehnika na održavanje odnosa unutar kretanja.

Zatim smo istraživali unutrašnju snagu, „vlakna“ aikidoa, ne kao nešto što se dodaje, već kao nešto što se integriše i otkriva kada se postigne harmonija ravnoteže, daha i namere . Kroz vežbe zasnovane na kokyu principima, cilj je bio da se oseti kako snaga može da se pojavi bez vidljivog napora, i kako preterana mišićna napetost narušava taj proces.

Časovi su se takođe bavili snagom kao „solju“ aikidoa. Koristio sam analogiju sa solju da prikažem meru i suptilnost. Snaga treba da bude prisutna u tehnici, ali jedva primetna, kao so koja daje ukus hrani; previše soli postaje dominantno i potiskuje druge suptilne nijanse. Na kraju, uključivanje pokreta ruku su posmatrani kao „začini“. Oni treba da služe kao suptilni alati za usmeravanje, a ne kao glavni pokretači; ne treba da zamenjuju kretanje tela niti izlaženje iz linije napada. Preterano oslanjanje na ruke treba izbegavati, a kretanje treba da vodi organizacija celog tela.

Tokom seminara, namerno sam uvodio svaki element postepeno, umesto da odmah predstavim ceo model. Nadao sam se da će to stvoriti osećaj otkrivanja i omogućiti učenicima da se dublje povežu sa svakim principom pre nego što ih integrišu. Do završnih treninga, učesnici su bili podstaknuti da tehniku ne posmatraju kao niz koraka koji se reprodukuju, već kao dinamičku ravnotežu ovih međusobno povezanih elemenata.

Iz moje perspektive, ovaj pristup je bio i lično istraživanje. Nakon perioda odsustva sa tatamija, bilo je neophodno preispitati pretpostavke, ukloniti višak i osloniti se više na jasnoću nego na naviku. Podučavanje na ovaj način mi je omogućilo da uskladim sopstveni proces povratka sa procesom deljenja mog iskustva sa učesnicima seminara.
Na kraju, seminar je postao manje demonstracija tehnika, a više istraživanje onoga što čini da tehnika funkcioniše. Pitam se da li se „recept“ kao metafora pokazao korisnim, ne kao objašnjenje aikidoa, već kao način da se otvori diskusija, preispitaju navike i podstakne svesnija i ekonomičnija praksa.

Sve u svemu, bilo je to sjajno iskustvo i radujem se što ćemo ponovo biti zajedno na tatamiju ove godine kao većina tekstopisaca, suočavam se sa praznom stranicom, pišem i brišem otkucani tekst, što je nadam se ekološki prihvatljivije od bacanje upropaštenih listova papira. Kako staviti u dokument nešto što je lično i budi puno lepih uspomena i emocija? Od sve muke, polako se kristališe, ovaj tekst se svodi na putovanje i put, bukvalno i figurativno.