Šta je ekološko u aikidou

Sada već možemo da kažemo da je nova civilizacija praktično formirana. Ona je velikom snagom izbrisala dosadašnju filozofiju života i poremetila je stare načine razmišljanja, formulacije, dogme i ideologije, način življenja, vrednosti i uvela nove vrednosti paralelno sa svojom novom tehnologijom, novim geopolitičkim odnosima, novim stilom života. Na žalost, prenela je iz stare i mnoge negativne ideje, odnose i prisutnost dominacije i destrukcije, nametanje sile i agresije. Civilizacija koja je u toku, civilizacija tehnološke revolucije, iako pruža nadu da je razvoj moguć uz veliku kontrolu, nosi sa sobom veliki rizik i neizvesnost u pogledu očuvanja životne sredine i drastičnih razlika u pogledu razvoja zemalja ili grupe zemalja. Ovo doba koje sa sobom nosi nova civilizacija karakteriše i velika želja za novim svetskim poretkom i težnjom razvijenih zemalja da nametnu svoju moć. U tome se ne preza od sile, nametanja ratova, pretnji isključivanja iz me|unarodnih zajednica i saradnje. Sila agresije koja preovladava na me|unarodnom nivou, prenosi se i na nacionalni i individualni. U takvoj civilizaciji koja nije bez opasnosti po biosferu i njene pojedine ekosisteme, problemi zaštite životne sredine postaju sve aktuelniji i teže kontrolisaniji.

“Privreda je osnova društva. Kada je privreda stabilna društvo se razvija. Idealna privreda kombinuje duhovno i materijalno, a najbolja roba kojom treba trgovati jesu iskrenost i ljubav” –umeo je na metaforičan način da prepozna tvorac aikidoa Osensei Morihei Ueshiba još na početku prošlog veka, kada problemi koji potresaju Planetu, nisu bili ni približno ozbiljni kao danas.

Zbog toga, osnovu ideje održivog (uskla|enog) razvoja čini ekološki i integracijski pristup, u tom smislu da je razvoj moguć ako se donesu i prihvate strategije o preživljavanju. Novi odnosi, nova filozofija i novi pogledi na razvoj u životnoj sredini treba da su zajednički za sve društvene strukture i profesije.

U poslednje vreme narušavanje ekološkog ekvilibrijuma zauzima alarmantne dimenzije, jer sve moćnijim i prodornijim razvojem nauke i tehnologije životna sredina već na globalnom planu biva sve ugroženija. Me|utim, izme|u nauke i tehnologije postoje razlike koje se nalaze u tome što nauka pokušava da upozna prirodu, da otkrije i objasni njene zakone, dok se zadatak tehnologije ogleda u njenom pokoravanju i eksploatisanju. Dakle, funkcija nauke je da svet oko nas objašnjava, a tehnologija ga menja. Ovakvim posmatranjem pojmova nauka i tehnologija proizilazi da je aktivnost tehnologije direktan uzrok promenama nastalim u “kolevci života”. Ali, ni sama tehnologija bez nauke ne bi ostvarivala svoj progres, tako da ih moramo posmatrati kao jednu zajedničku, sinteznu celinu, koja se sinhrono izražavala i napredovala u svom agresivnom i pogubnom dejstvu na okolinu u kojoj i sama funkcioniše.

“Zahvaljujući nauci i tehnici čovečanstvo je ujedinjeno u zlu, ali još uvek nije ujedinjeno da čini dobro. Ljudi su u celom svetu usvojili tehniku uzajamnog uništenja, ali ne i mnogo poželjniju tehniku sveopšte saradnje. Razvitak nauke i tehnike sve više od nas traži mudrosti, ali, iako je naša epoha u pogledu znanja prevazišla sve prethodne, još nije postigla veću mudrost i zato želim da zaključim punim glasom: treba nam nova perspektiva!” (Bertrand Rasel, 1955.) “U svetu postoje zlo i nered jer su ljudi zaboravili da sve potiče iz jednog izvora. Vratite se tome izvoru i ostavite iza sebe sve samožive misli, sitne želje i bes…” (Morihei Ueshiba)

Zagospodariti nad prirodom i uvući se u svaku poru njenog bitisanja, gotovo od paleolitskog doba, bila je osnovna ideja vodilja čoveka. Taj neograničeni izvor bogatstva, koji postoji da bi ga čovek neumorno eksploatisao, sa osnovnim motivom da bi njime što više ovladao, danas je doveden u nezavidno stanje, upravo zbog nepromišljenog i silničkog delovanja čoveka i njegovih neobuzdanih nagona. Upravo taj utisak prividnog blagostanja i prividne dominacije čoveka (društva) nad prirodom, kojim je on bio odavno ponesen, uzrokovali su pojavu i nagomilavanje ekoloških problema. Shvatanje da je kvalitetniji život uglavnom u većem materijalnom blagostanju, dovela su nas u situaciju da teret “troškova prirode“ eko troškova pada na celokupno društvo. Zato, je naša privreda “…privreda neplaćenih troškova. Stalno potpisujemo menice ogromne vrednosti plative u budućnosti. One dostižu vrednosti koje nijedna buduća generacije neće moći da plati” (Kapp William, Volkswirtschaftliche der Privatwirschaft, 1958.). Ako bismo sa više pesimizma mislili o budućnosti, onda bismo se mogli zapitati i da li će uopšte biti budućih generacija kojima bi bili isporučeni naši cehovi?!

Paralelno sa problemima koje je oko sebe nagomilavao, čovek počinje da relaciju “društvo-priroda“ posmatra i izučava kao jedinstven sistem u kome postoje i vladaju uzročno–posledične veze izme|u njegovih elemenata, odnosno podsistema. Ti podsistemi (podsistem društvo i podsistem priroda), povezani su mnogim elementima (tehnika, ekonomija, politika, kultura, sport), i čineći jedan jedinstven sistem omogućavaju opstanak čoveka kao prirodno–društvenog bića. Naravno, samo ukoliko su zadovoljene odre|ene forme čovekovog ponašanja i delanja, kao što je poštovanje osnovnih zakona u biosferi, ekologizacije proizvodnje, globalno posmatranje promena u životnoj sredini i uzajamno dejstvo materijalne i duhovne kulture, gde “…nauka istražuje i pronalazi, ali društveni organi odobravaju šta će se proizvoditi i ubacivati u upotrebu, javno mnjenje da pokaže vladama, da ih obaveštava i upozorava: stručni “savetnici za budućnost“ da čuvaju sadašnjost od prenaglašenih promena.”

^ovekovo biće je kao iskra svica u tamnoj noći, a čovečanstvo kao obilje svetlucavih zvezda koje se mogu videti kako krase naše nebo, umeli su da kažu u starom Japanu. Ipak, uspeli smo više da proniknemo u dubinu kosmosa i zvezda, nego što smo uspeli da to učinimo sa sopstvenom dušom i da se približimo sami sebi. Kao jedini put kojim treba da se po|e u ovoj bezmalo bezizlaznoj sferi, treba da vodi na stranu boljeg upoznavanja sa sobom kao duhovnog i inteligentnog bića, sa sopstvenim realnim potrebama, prohtevima i hirovima.

Sve što postoji nastalo je iz neke potrebe i sve što postoji ima neke potrebe i suštinski teži da svakom promenom postaje sve savršenije. Krajnji cilj svakog oblika postojanja je da koristi neograničenu moć apsolutnog inteligencijskog fokusa u realizaciji sopstvene težnje ka sreći. I taj put koji je popločan ogromnim znanjem i umećem, ali i prividom sreće, potrebno je da bude rasterećen zadovoljenjem fiktivnih potreba na štetu realnih. Uloga čoveka kao inteligentnog bića u genezi, dinamici i trajnosti postojanja je presudna. Projektovanje evolucije je jedino moguće uz postojanje svesti o suštini, sveprisutnosti korektivnosti prioriteta i suštinskoj korelaciji na svim nivoima komunikacije.

Sa gledišta nauke, ekološki problemi se tretiraju kao posledica ljudskog ponašanja, čije su odluke i (re)akcije u nedopustivom stepenu provizorne, kontradiktorne i razjedinjene, uglavnom kratkoročne, previše lokalne i premalo efikasne za bitne alternativne i (izvedene) nove probleme života i progresa.

Samim tim, deo ekološki nedopustivog i neodrživog ponašanja može da pre|e u navike pojedinaca, koji time postaju imuni na promene. Zato je osnovni zadatak nauke koja se bavi rešenjima zaštite životne sredine i svih onih koji su direktno svojim profilom usmerenja uključeni u postojeće probleme, formiranje strategije za postavljanje nove ekološke svesti, promene antiekološkog ponašanja i usvajanje novih navika na mikro nivou.

Upravo je i aikido ro|en sa idejom da bude daleko više od sistema tehnika koncipiranih u svrhu samoodbrane. Namera samog osnivača je bila da stopi borilačku veštinu u celinu socijalnih, moralnih, etičkih i konstruktivnih ideala. Morihei Ueshiba je govorio: “aikido nije tehnika kojom će se savladati i ubiti protivnik. Aikido je put ka ujedinjavanju ljudi u jednu porodicu, put ka stvaranju mira u svetu. Prevashodni cilj aikidoa je sjediniti se sa kretanjem Univerzuma stvarajući neraskidivu harmoničnu vezu…”

Tako i primarno pravilo aikidoa glasi: “aikido nam otkriva put jedinstva sa Univerzumom. Usaglašavanje tela i duha i postizanje jedinstva sa Prirodom, glavna je svrha aikido treninga.“ Samim tim je i težnja za očuvanjem planete poklopljena sa krajnjim fokusom same aikido tehnike i čine jedinstvenu i neponovljivu vezu! “Put ratnika se zasniva na saosećajnosti, mudrosti, neustrašivosti i ljubavi prema prirodi. Put ratnika podrazumeva uspostavljenje sklada!” govorio je Morihei Ueshiba svojim učenicima, budeći kod njih ekološku svest, a možda ni sam svestan koliki će značaj i težinu nositi ove njegove reči u ne tako dalekoj budućnosti.

Zadatak ekološkog vaspitanja je da kroz oblikovanje vrednosnog sistema pojedinaca, prona|e način da se vrednosti životne sredine prihvate kao svoje. Ako se uspostavi takav odnos, uz postojanje senzibilnosti za percepciju ugroženosti okoline, stvoriće se pozitivan stav prema svim onim vrednostima koje se njega tiču, predstavljaju njegovo dobro i sa kojima se on poistovećuje, naročito ako one budu ugrožene. Za razvijanje kompleksne ekološke svesti, neophodno je prisustvo emocionalne i voljne komponente, koje po svojoj prirodi mogu da predstavljaju veoma snažne niti. Uspostavljanje emocionalnog odnosa sa životnom sredinom, izaziva u čoveku i osećaj obaveze i odgovornosti za vlastitu sudbinu ponajpre, a onda i za sudbinu čitave društvene zajednice. Ono što poznajemo možemo i da volimo, tako da je neophodan neposredan i direktan kontakt sa svim manifestacijama životne sredine. I to osećanje da smo njen deo, je mnogo snažnije i delotvornije od svih znanja prikupljenih u klupama, udžbenicima i literaturama. Emocionalnu komponentu ekološke svesti čine pored ljubavi, vizuelnog doživljaja i zadovoljstva i osećaj neizvesnosti i straha. I baš taj osećaj nesigurnosti i zabrinutosti ne bi smeo da bude glavni čovekov pokretač pri njegovom angažovanju u zaštiti sopstvene okoline. Taj osnovni motivacioni sistem treba da pre svega bude zasnovan na pozitivnom odnosu prema ambijentu koji nas okružuje, osećanju kao rezultatu unutrašnjeg razumevanja i odgovornosti koja nas kao senka prati. Važno je da čovek sebe prihvati kao jedinim subjektom zaštite i očuvanja životne okoline, a ne da ekološke probleme sagledava kao nešto izvan sebe, otu|eno, ili pak da brigu pripisuje nadležnim organizacijama, institucijama ili inspekcijama.

Primećujemo da na strukturu konstituisanja ekološke svesti utiče bezbroj faktora, kako na makro, tako i na mikro planu. Pre svega to su: obrazovni sistem i sistem informisanja, globalno društvo, migracije stanovništva, tradicija, porodica, škola, vršnjačka grupa, pa i organizacija slobodnog vremena može uticati na ispravno formiranje ekološke svesti.

Dakle, pred čovekom je zadatak koji zahteva mnogo više snage, napora i žrtava od onih za koje smo do sada znali; zadatak čije rešenje traži punu ozbiljnost i odgovornost za sledeće korake u pokretu napred prema harmoniji sa prirodom.

Kao učitelj veštine umeća mira, Morihei Ueshiba je često ponavljao da se “umeće mira ne oslanja na oružje i na grubu silu da bi uspelo; umesto toga mi se uskla|ujemo s Univerzumom, održavamo mir u svome okruženju, negujemo život i sprečavamo smrt i razaranje…” Oni koji se bave aikidom kao veštinom umeća mira, treba da umeju da prepoznaju i njegovu ekološku dimenziju i da upiju mudre reči Velikog Učitelja kako “moraju da štite područje Majke Prirode, božanski odraz stvaranja i da ga održavaju lepim i svežim;” jer “ratnička veština ra|a prirodnu lepotu. Suptilne tehnike ratnika nastaju isto tako prirodno kao što dolazi proleće, leto, jesen i zima. Ratnička veština nije ništa drugo do vitalnost koja održava sav život.”