"Poletna aikido šola" Izola, Slovenija, jul 2010.

Šta? Opet alarm na mobilnom? 6 ujutru?? Na svu sreću za promenu nisam kretao na ispit na fakultetu... Ne, pred nama je bio mnogo veći test - trebalo je preći ukupno 1.200 kilometara Duletovom Kiom (koja se odlično pokazala), upoznati neke potpuno nove ljude iz sveta aikidoa, upakovati 15-ak sati vežbanja u 5 dana i vratiti se sa pozitivnim utiskom. Verovatno nemate pojma o čemu pišem?

Mesec dana pre toga sensei Obradović mi je rekao da ide u Sloveniju na seminar koji organizuje majstor Rudi Majcen i da ukoliko želim mogu da pođem sa njim. Ponudu sam oberučke prihvatio pošto sam o zemlji, ljudima i ženama čuo dosta lepog‚ a želeo sam da upoznam jos malo balkanske kulture umotane u plašt Evrope. Sastanak učesnika je trebalo da bude u 7, i oko 10 do 8 sam već postajao nervozan. Mogu samo da zamislim kako je bilo Satariću koji je uredno izašao na ulicu u 7 ujutru i čekao, i čekao, i čekao... Tako je naše uzbudljivo putovanje započelo. Pre svega bih želeo da se zahvalim Saletu, Duletu I Satariću koji su me konstantno zezali - pomislio sam da će me san spasiti pa sam za vreme puta zadremao ali se Duletova “Aqua viva” ubrzo našla na mom licu i tada sam shvatio da mi neće biti ni malo lako kao najmlađem učesniku. Zbog radova na autoputu u blizini Zagreba morali smo se koristiti starom cestom a iza nas se stvorila prilična kolona vozila koja nas je pratila u nadi da mi znamo gde idemo. Naravno, izgubili smo se! Posle par instrukcija bili smo na pravom putu ka Zagrebu a nedugo potom stizemo i u tu Evropu. Ljubazne plavooke i plavokose službenice na slovenačkoj granici su nam uz osmeh poželele srećan put. Svideo mi se prvi susret sa Slovenijom. Šalu na stranu. Prvi pogled na Izolu nas je sve oduševio. Vidi se luka sa pozamašnim brojem jedrenjaka i jahti i po izlasku iz kola osvežio nas je opojni miris mora. ,,Sastanak učesnikov” je bio po dogovoru u 18h u hotelu.

Iskreno, nismo znali šta da očekujemo. Tu je bilo dvadesetak nama potpuno nepoznatih ljudi sa kojima je od sutra trebalo vežbati aikido. Prvi utisak je bio da su svi bili vedri i nasmejani a majstor Majcen nas je domaćinski ugostio tako da smo brzo ,,probijali led’’. Pošto smo se smestili u sobe iskoristili smo malo slobodnog vremena da obiđemo mesto koje će nam biti dom u narednih 5 dana. Šetnja obalom nas je dodatno izmorila tako da smo svi polegali a neki i zahrkali.

Treninzi su bili koncipirani po sistemu: ujutru jo (štap), posle podne bokken (mač) i uveče aikido - ukupno oko 5 - 6 sati vežbanja dnevno na oko 35-40⁰C. Prvi trening je počeo u 10 časova. Sensei je pokazao osnovne udarce štapom kao i osnovna sklanjanja i to nam je bilo dovoljno materijala da započnemo prve vežbe u paru. Stekao sam utisak da su na početku ljudi oko mene bili pomalo ukočeni ali kako je trening odmicao svi smo postajali opušteniji. Drugi trening je zahtevao dodatnu koncentraciju jer je u pitanju mač i primetio sam one čuvene bore iznad oka vezbaču do mene. Još jedan znak nervoze. Uz malo opuštanja od strane Senseia svi su nabacili osmeh na lice, a samim tim se i kvalitet treninga poboljšao. Ok, prva dva treninga i definitivno smo probili led. Svi smo postal vedriji, otvoreni za šalu ali i spremni na ozbiljno vežbanje.

Večernji aikido trening je vodio majstor Majcen koji je pokazao aikido katu koja sadrži elemente osnovnih aikido tehnika katami waze na napad ki-awase. Do sutrašnjih treninga smo već naučili ili se potsetili osnovnih sklanjanja za vežbe u paru tako da je bilo vreme za odbranu od jednog ili više napadača.

Pauze između treninga smo koristili maksimalno: kupajući se, sunčajući, a stigli smo i da obiđemo dobar deo slovenske obale. Prvi kraći izlet je bio do Portoroža. Gomila besnih automobila (čitaj Ferrari i Lamborghini). sređena obala i luksuzni hoteli su nam pokazali da je to najekskluzivnije odmaralište u Sloveniji.

 

Osim toga u Portorožu smo uživali i u pripremama devojaka za izbor za miss a neki od nas su se čak i oprobali u poziranju što možete videti na slikama. Ovo je definitivno najekskluzivnije, ali ako mene pitate definitivno ne i najlepše odmaralište. To mogu da tvrdim pošto nas je sutrašnji izlet do Pirana sve oduševio.

Srednjovekovni gradić sa crkvom iz XIV veka i starim delom grada na brdu, kao i trg koji odaje utisak kao da smo u Italiji. Jednostavno, mesto koje se treba doživeti. Porcija špageta za ručak i pozamašna količina piva nam je dala dodatnu snagu za naredne treninge. Piran je definitivno mesto koje morate posetiti ukoliko ste u Sloveniji. Ja mogu reći da sam se emotivno vezao za taj gradić. Pogotovo zbog emocija koje sam osetio kada sam skočio u vodu pravo na stenu i razbio kuk. Ta nesmotrenost me je koštala sledećeg treninga tako da ću od sada siguno dobro razmisliti pre skakanja na neispitanom terenu.

 

Intenzitet vežbanja je u toku dva dana jako porastao tako da smo za vreme pauze pili i do litar i po vode i na sve načine pokusavali da se rashladimo. Na treninzima se takodje radio jo-tori (dori) kao i tachi-dori i mislim da se to našim novim prijateljima veoma dopalo. Kako su mi kasnije rekli najviše im se svidela naizgled jednostavna vežba u kojoj četvorica sa mačevima kruže oko torija koji je u sredini. Oglašavanjem uz kiai svi ga istovremeno napadaju a tori treba da nađe mesta da se skloni. Rekoh, naizgled jednostavna ali verujte da je bila jednostavna za sve sem za onoga u sredini. To je prednost vežbanja sa ljudima koje ne poznajemo. Atmosfera sa treninga je stvarno dostigla zavidan nivo i svi su bili željni znanja i novih stvari koje je Saša imao da pokaze. Bilo je vežbača od 9 pa do 60-ak godina.

Sem obilazaka turističkih destinacija u Sloveniji našli smo i vremena za posetu Italiji, tačnije Trstu. Granica praktično ne postoji i jedino što je primetno je promena jezika na putokazima i prelazak sa odličnih autoputeva na jos bolje. U Trstu smo ručali u arapskom restoranu, sa musakama, leblebijama, šis kebabom, baklavom i drugim stvarima kojima imena ne pamtim ali odličan ukus ostaje u pamćenju. Takođe smo posetili srpsku crkvu u centru Trsta kao i centralni trg Piazza Unità d'Italia i trg Piazza Venecia. Obišli smo i dosta radnji u kojima radi mnogo naših ili ljudi iz bivše Jugoslavije. Bio je ovo još jedan od lepih izleta ali je bilo vreme za povratak u Izolu i nastavak treniranja.

Poslednje veče smo svi sedeli u hotelskoj basti i opuštali se uz malo alkohola, zanimljive priče i puno viceva. Tada smo od Duleta saznali da Berni Ekleston pravi novu stazu za trke formule 1 koja će ići ,,oko Slovenije" kao i mnogo drugih viceva pošto je baš bio inspirisan. Dule i ja smo čak sebi dozvolili da odemo do Portoroža na izbor za mis koji je održan u klubu na plaži uz pratnju nekih od naših novih prijatelja. Na poslednjem treningu štapa radili smo katu 17 sa kojom se oni nisu ranije sreli. Na moje veliko iznenađenje i oduševljenje uspeli su da ,,skinu” formu i čak je i mala devojčica na kraju treninga znala sama da uradi katu. To je samo dokaz da treba biti otvoren prema onome što majstor pokazuje. U međuvremenu je majstor Majcen održao polaganje za njegove učenike i sutradan podelio diplome. Na poslednjem treningu pred put smo radili aikido, vežbe istezanja su nam svima dobro došle, a kao šlag na tortu (ili višnju na šlag ako vam je draže) je došla polu časovna masaža. Naši domaćini iz Slovenije su nam priredili pravo iznenađenje tako što su za svakoga od nas pripremili po poklon u znak sećanja na vreme provedeno zajedno i posle još jedne grupne fotografije bilo je vreme da se rastajemo.

Međutim. to nije bio kraj našeg puta pošto smo u povratku svratili do šoping centra u Ljubljani sa Benetonom i drugim robnim markama, radnjama za decu u kojoj su mladi očevi proveli dosta vremena dok sam ja potrazio poklon za devojku. Šoping u Ljubljani je definitivno bio pun pogodak i neću skoro prežaliti sto sam ostao bez kinte i sto nisam kupio Columbia jaknu za 60 evrica ali se iskreno nadam da će se Sale naprasno ugojiti i da ce je nuditi upola cene :). Sve u svemu - lepo smo se ponovili i fenomenalno proveli u povratku.

Što se samog seminara tiče ovo je definitivno bio jedan od boljih kojima sam prisustvovao i ovom prilikom bih se još jednom zahvalio majstor Majcenu kao i mom Senseiju uz nadu da ćemo se u godinama pred nama vraćati u Sloveniju u još većem broju i u potrazi za novim avanturama …

Aleksandar Pavlović - Čukiou