Zen i Bušido

"Budite potpuno usredsređeni na i posvećeni svakom danu, kao da vam upravo gori tlo pod nogama."

 

Ovaj savet upućen jednom srednjevekovnom samuraju sadrži suštinu onoga što bi zen majstor Tajsen Dešimaru hteo da prenese svom zapadnom čitaocu. Da biste praktikovali zen ili borilačke veštine morate živeti intenzivno, celim srcem, bez rezerve - kao da očekujete smrt u sledećem trenutku. U nedostatku ovakve vrste posvećenosti zen gubi svaku vrednost i postaje puki ritual, a borilačke veštine običan sport.

Da bi pokazao neraskidivu vezu između zena i borilačkih veština Desimaru se često osvrće na samurajska vremena. Većina samuraja sledila je japansku nacionalnu religiju Šinto, jedan ekstremno sofisticirani oblik animizma, religiju koja uči da je cela priroda prožeta duhom (šin). Ali, oni su takođe bili duboko privučeni budizmom onako kako je on izražen kroz praksu zena. Naglasak koji zen stavlja na jednostavnost i samokontrolu, odnosno na punu svesnost u svakom trenutku, te smirenost kada se treba suočiti sa smrću, sve su to ideje koje su se savršeno uklapale u samurajski način života, u kome je duel uvek bio moguć, a život i smrt delio je samo jedan udarac mača. Samurajima se još više dopala činjenica što zen nudi jednu specifičnu, svakodnevnu praksu: kroz zazen, nadasve jednostavnu formu sedeće meditacije, samuraj je mogao da delotvorno umiri svoj nemirni um, da opazi konačnu harmoniju iza prividnog nesklada i postigne jedinstvo intucije i akcije, odnosno stekne vrline tako neophodne za kenđucu (mačevalaštvo). Doista, kao što ističe Desimaru, zen jeste došao na glas kao "religija samuraja".

Savremene borilačke veštine kao što su kendo, karate, džudo i aikido vode poreklo direktno iz braka zena i bušidoa, srednjevekovnog viteškog kodeksa samuraja. U svom najboljem izdanju oni postaju budo. Prevesti ove dve japanske reči nije lako. Bušido doslovce znači "put ratnika" (buši - "ratnik"; do - "staza" ili "put") Budo znači "ratna staza" (bu - "rat"). Međutim, japansko slovo bu kako je to Desimaru istakao takođe znači i prekid borbe, vraćanje mača u korice. Tako naglasak u reči budo nije na pojmu bu, nego na pojmu do. Čak i pojam do ima određenu nijansu, jedno dublje značenje koje je zapadnjaku teško razumljivo. Jer, do označava put, suštinski lišen cilja, a mi smo na Zapadu već odavno zavedeni ciljevima, napretkom, pobedama.

Koliko je teško prevesti pojam do može se videti na osnovu pitanja koje mi na mojim sešinima često postavljaju poklonici zena koji ne praktikuju borilačke veštine. Kada im pričam o svom bavljenju aikidom pitaju me, "zašto vežbaš?" Odgovaram im da u suštini vežbam zato što vežbam. Naravno da postižem odredene stvari: fizičku kondiciju, gracioznost, pouzdanje, nova poznanstva, bolji osećaj za ravnotežu. Ali, svi ti rezultati blede u poređenju sa jednostavnom i privlačnom snagom doa, puta. Aikido je moja staza, moj put.

Učitelj Desimaru ističe da prave borilačke veštine svoj duh crpe više iz budoa nego iz sportova:

"Nemam ništa protiv sportova, kroz njih se trenira telo, razvija snaga i izdžljivost. Ah takmičarski duh i snaga koji u njima dominiraju nisu dobri, oni oslikavaju iskrivljenu sliku života. Srž borilačkih veština ne treba tražiti tu …"

Svakodnevni život postaje izazov upravo kroz duh zena i budoa koji nalaže neizvesnost u svakome trenutku - dok ustajemo iz kreveta, radimo, jedemo, ili idemo na počinak. U stvari, svakodnevni život jeste dobra prilika za ovladavanje sobom.

Danas se mnogi Ijudi bave borilačkim veštinama kao sportom, ili jos gore, nalaze u njima ubojito oružje za ispoljavanje agresije i dominacije. Na nesreću, postoje vežbališta koja ugađaju takvoj klijenteli. Nasilni i izrabljivački filmovi na temu borilačkih veština doprinose kvarenju duha budoa nudeći nam fikciju nekakvog filmskog Džejmsa Bonda koji odlazi kod "učitelja" na dvonedeljnu obuku i za tako kratko vreme postaje besprekorno obučen u nekoj od izuzetno smrtonosnih formi borilačkih veština.

Znajući sve ovo, ne bi trebalo da me začudi kada mi neki novajlija u našoj školi postavi pitanje: "Za koje vreme ću uspeti da savladam veštinu aikidoa?" Ipak, to pitanje uvek me ostavi bez teksta. Praktikovao sam aikido više od dvanaest godina, šest godina sam ga sam podučavao, a danas osećam da sam mnogo dalje od "ovladavanja" ovom veštinom nego što sam to osećao u prvih šest meseci obuke. Možda bi jednostavno trebalo da odgovorim onako kako je to učitelj Desimaru odgovorio kada su ga upitali nesto slično:

"Koliko godina moram da praktikujem zazen?"

"Dok ne umreš."

Ono sto sam otkrio iz svoje sopstvene prakse jeste da zen i borilačke veštine nisu stvari koje se mogu naučiti ili činiti. One su to što čovek jeste.

Međutim, naše zapadnjačko nestrpljenje neprestano se upliće. Mi tragamo za postignućem, automatskom nagradom. Reklame na televiziji obećavaju nam kule i gradove, treba samo da se latimo svoje čekovne knjižice. Pre neki dan, na večernjem treningu primetio sam jednog novog učenika koji se bio sav zajapurio od naprezanja.

"Savladaću ovu tehniku", reče mi ovaj mišićavi mladi čovek "čak i ako budem morao da ostanem ovde celu noć."

Rekao sam mu, najblaže što sam mogao, da bi mu bilo bolje da se okane takvih ideja o brzom savršenstvu. Pokušao sam da se setim neke tehnike koju sam makar jednom izveo apsolutno ispravno. Doduše, pamtim izvesne trenutke milosti, pojedine zahvate koji kao kao dasu nastajali i nestajali u ritmu okeanskih talasa, razotkrivajući unutrašnje savršenstvo svekolikog kretanja, čitave egzistencije. Ali nisam mogao da se prisetim ni jednog slučaja iznuđenog spoljašujeg "savršenstva", zasnovanog u potpunosti na tehnici.

Velika korist koju imamo od zena i borilačkih veština jeste u tome što osećaj vremena počinje da bledi, pa čak se i suštinski menja. "Juče" i "sutra" postaju manje važni. Sve više našu pažnju usmeravamo na sadašnji trenutak i "život u celini". Tako se oslobađamo nepotrebne brige oko određenih "moranja" ove kulture - brza hrana, brzi rezultati, brzo privremeno olakšanje, instant tehnike …

 

Džordž Lionard
iz uvoda knjige
“Zen i borilačke veštine”
Tajsena Dešimarua