aikido trening i samopreispitivanje
Tekst je pojavio u United States aikido Federation News biltenu, broj 3 iz 1977. godine.
Ne postoji osoba koja ne traži sreću a da je rođena kao ljudsko biće. Ali sreća nije nešto što dolazi samo po sebi i verujem da se do nje dolazi kroz lični napor.
Osećaj duhovnog postinuća, materijalni dobici, ostvarene nade i osećaj dovoljnosti kada se teškoće i tuga savladaju nalaze se unutar onoga što se naziva srećа.
Šta je ljudska sreća? To je rezultat osećanja, radost srca nakon velikog napora i posvećenosti. Nasuprot tome, ako neko ne ulaže mnogo napora ne može shvatiti šta je sreća. Tada nastaje osećaj koji je prevara koji se nikako ne može nazvati srećom, slično onome kada brzo potrošite lako stečen novac.
U današnje vreme prisutna je tendencija da se preferiraju "trenutne" i "lake" stvari. Nekada u prošlosti kada bi ratnik išao na bojno polje on bi se molio "neka sedam zala i osam bolova padne na mene". Prevazilaženje ovih nedaća značilo je pobediti sopstvo a onda bi se on zakleo da će pobediti i neprijatelja. Ovo je "kokoro", osećanje koje se traži od vežbača (心 "kokoro" znači srce na japanskom prim. prev.). Ako nečiji "kokoro" nije dovoljno posvećen, on postaje slučaj "čoveka koji se Bogu moli samo u nevolji" i cela situacija se svodi na "davljenika koji se hvata za slamku".
Ljudi mogu maštati da se obogate jednim potezom, bez previše napora i današnji trendovi sigurno podstiču takva osećanja. Međutim, sa stanovišta vežbanja i još više aikidoa "instant uspeh je nemoguć".
Na samopreispitivanje (introspekciju) utiče i vreme i predstavlja promišljanje o sebi sa osećanjem potpune poniznosti.
Čovekove akcije povezane su sa mislima i ako je moguće razmišljati nakon delovanja, ozbiljno preispitivanje koje je usklađeno sa rastom i razvojem je važan uslov da se postigne bilo šta. Osoba koja se malo bavi samopreispitivanjem postaje sama sebi dovoljna i to je faktor koji utiče da odlučnost i karakter budu sitničavi.
Svi smo čuli čuvenu frazu "momci, budite ambiciozni". Međutim, ako stalno ugađate samo ambicijama, ništa se ne može postići, a čovek gubi interes za svet oko sebe i postaje utučen. Tek kada se uskladi entuzijazam i ozbiljan napor i kada se ozbiljno preispitamo, tek tada ćemo biti bliži onome čemu težimo.
Postoji razlika između samorefleksije i potpune pasivnosti. Imati "kokoro" za introspekciju dovodi do ispravnog razvoja; ovo je slično onom primeru da se morate povući unazad pre skoka unapred. Stanje neprekidne ekstenzije otežava iskorak da se skoči ali povlačenje unazad smanjuje po-teškoće u skoku unapred.
Dođo je mesto za disciplinu. Očekuje se da budete ozbiljni tokom treninga, jer ako dođe i do najmanje nepažnje može doći do nezgode. Na putu kući, u razgovoru sa prijateljima ili kod kuće odvojte vreme da razmislite o ponašanju, o stavu o "kokorou", to razmišljanje u tom jednom danu je trasiranje puta za sutrašnji razvoj.
Ako grešite ili imate slabosti korisno je da ne oklevate da počnete iznova. Smatra se da na svetu ne potoji nijedno savršeno biće, ako bi sve stvari postale savršene onda to više nebi bilo u domenu nas ljudskih bića i više nebi bilo potrebe za usavršavanjem na način na koji mi to radimo.
Nemojte kritikovati tuđe greške i nedostatke, nemojte se hvaliti sopstvenim zaslugama, budite u stanju da časno govorite i osećajte se ponizno - ovo rađa istinski "kokoro" za introspekciju.
Arogantno je misliti da su savršene samo sopstvene misli i najbolje je da nemate dodira sa ljudima koji razmišljaju na ovakav način.
U aikidou kada se ne trudite da učite samostalno, menjajte partnere tokom vežbanja i doći će i do spoznaje novih osećanja i saznanja. Ovo se odnosi i na one koji duže i koji kraće treniraju podjednako.
Sama činjenica da neko trenira, dovodi do toga da se korak po korak postepeno približava savršenstvu. Približava se zato što se savršenstvo ne može dostići, njemu treba težiti. Na čovekovo ja podjednako utiču i misli i "kokoro" stavovi.
U stara vremena, akcija ispred reči, ne oglašavati se čak ni sa dozom skromnosti, već nečujno izvršavati svoje dužnosti smatralo se plemenitom osobinom.
Ovo je upravo glavna nit treninga. U današnja vremena reči idu pre dela, razgovori i promocija predhode akciji. Najnekorisnije je svako pričanje bez delovanja, da bi se naglasila priča a sprovodeći vrlo malo priče u delo. Osnivač aikidoa je trenirao i podučavao u Hombu dođou sve do pred svoju smrt, što se smatra i prirodnim budući da je bio osnivač. U vežbanju aikidoa, objašnjenja su naravno dragocena, ali ako se naglasak stavi samo na to, postoji opasnost da se sagleda smo jedan aspekt aikidoa.
Um i telo, reči i dela - uvek treba težiti njihovoj koordinaciji, a posebno sami instruktori aikidoa verujem da moraju nastojati da daju dobre primere.
Svi ljudi poseduju "ki" i "kokoro". Međutim, kao ljudska bića od nas se zahteva da ih pravilno širimo i koristimo. Tragajući i težeći ka njima, sebe disciplinujemo u aikidou. Budući da aikido sledi ideologiju harmonije oni koji ga treniraju moraju biti svesni da je osporavanje "kokoroa" i sukob po sebi sramota.
U aikidou umesto jači ili slabiji problem vežbača je tačan ili pogrešan. Iz ispravnog "kokora" i ispravnih misli proizilazi sasvim prirodno i ispravno izvedene tehnike. Prema doktrini da um kontroliše telo proizilazi rezonovanje da je trening put koji vodi ka ljudskom savršenstvu.
Ako neko ima "kokoro" za introspekciju, tada se razvija saradnička priroda. Bez ega, bez sebičnih osećanja i sa kao posledicom toga harmonijom, moguće je napredovanje ka ciju ljudskog savršenstva.
Egoizam obuhvata mnoge stvari: preterano samopopuštanje, stav da su samo određeni stavovi ispravni a drugi pogrešni, prebacivanje krivice na druge za sopstveni neuspeh, tendencija osuđivanja drugih, prihvatanje samo određenog pravca u kretanju ka određenom cilju izostavljajući neku sredinu, težnja da se bude nezadovoljan dok se stvari potuno ne reše, nepovrenje prema ljudima, stavljanje osećanja ispred razuma. Možda ljudi sa jakim tendencijama ove prirode mogu imati prednost u odnosu na druge ali na kraju sopstveni nedostatci tj. sopstveni ego i nemogućnost prilagođavanja drugima dovode do toga da sami sebe povrede i stvaraju sebi teškoće u onome što rade. Ovo je nešto što moramo poštovati kao sveto pravilo.
To ne znači da treba sanjati manje snova ali je pametnije sniziti svoje visoke standarde koji teže samo ka najboljem. To je ono što povezuje samopreispitivanje i ličnu sreću i odnosi se i na pojedince i na nacije.
Može se reći da komercalizacija aikidoa jeste mudra i pametna ali u zavisnosti od metoda koje se koriste, samog okruženja, načina života i načina razmišljanja sve osobe se razlikuju međusobno pa se i nečiji razlozi, mogućnosti, praktične primene i metode za bavljenje "kijem" mogu razlikovati. Zarad onoga zbog čega treniramo i da bi sačuvali istinski i ispravni aikido put treba pratiti put koji je trasirao Drugi Došu Kišomaru Uešiba. Sećam se reči koje je izgovorio osnivač. Rekao je: "Iako sam dostigao ovo doba, još uvek nisam savršen; moram sve više istraživati stvari koje mladi ljudi još uvek ne znaju." Verujem da je ovo zlatna maksima onoga koji je odabravši put obuke, prošao kroz mnogo samopreispitivanja sa istinskom poniznošću.
Put treninga je dug i strog. Ne zadovoljavajući se malim i polovičnim možemo imati velika očekivanja. Ali još bolji je izbor konstantnog samopreispitivanja koji će nam omogućiti da vodimo život bez žaljenja i u skladu sa pravilnim životnim stilom.
Naš život je neponovljiv. Ne bismo ga smeli protraćiti bez svrhe. Naš um mora da probudi "kokoro" za preispitivanje i to je naposletku neprocenjivo za naše vežbanje.