Obračun u Učinu

Branioci u Učinu bili su Sujama i Kono, tamo poslani sa dvadeset hiljada hrabrih vojnika. Carska vojska nije mogla lako ugalopirati, ali ni branitelji nisu mogli lako izgalopirati. Ali ubrzo se iz carske vojske pojavio jedan jahač, odeven u plašt boje lavande preko crveno-žutog oklopa. Galopirao je ispred neprijatelja, prozivajući njegovo ime snažnim vikom: “Budući da sam osoba bez značaja, moguće je da niko od vas ne zna moje ime. Ja sam pratilac gospodara Ashikage, Shidara Goro Saemon-no-jo! Ako postoji pratilac gospodara Rokuhare koji će se boriti protiv mene, neka istupi napred da vidi stepen moje veštine.”

Tako je rekao i izvukao mač dugačak tri i po stope, podigavši ga ispred svoje kacige kao zaštitu od strela. I dve su vojske prekinule borbu kako bi gledale ovog čoveka čiji je ratoborni duh bio poput duha nekoga koji se namerava suprostaviti hiljadi neprijatelja.

Zatim je stari ratnik od oko pedeset godina polako istupio iz Rokuharine vojske, odeven u oklop s crnim nitima i kacigom s pet preklopa. Snažnom vikom prozvao je svoje ime: “Iako sam glup čovek, godinama sam služio kao poverenik vojne vlade. I iako sam niskog nivoa, i možda nisam dostojan neprijatelj u vašim očima (jer možda me prezirete misleći: “On je samo monah”), ipak sam potekao iz kuće generala Tošihite, porodice koja je kroz mnoge generacije sledila put ratnika. Sedamnaesti od tih generacija sam ja, Saito Genki, kaluđer iz Ijoa! Zašto bih cenio život u današnjoj bitci, koja odlučuje o sudbini naših dveju vojski, neka govore svojim sinovima i unucima o mojoj odanoj borbi?”

Dok je govorio, obojca su galopirala napred i sa oklopnim rukavima su se besomučno uhvatili dok nisu zajedno pali. Budući da je bio jači, Shidara se popeo na Saitoa i krenuo da mu odseče glavu, ali Saito, koji je bio spretan, gurnuo se prema gore i ubo Shidaru tri puta. Uistinu su to bili moćni ljudi, koji ni u smrti nisu opustili svoje stegnute ruke, nego su jedan drugoga probadali svojim mačevima i zajedno umrli.

Ovaj citat je iz: McCullough, Helen C. (1959). Taiheiki: Hronika srednjovekovnog Japana (str. 253-254), Charles E. Tuttle Co., Tokio, Japan.

Autorov postskriptum:

Nema šunjanja u mraku, nošenja maski koje prikrivaju lica. Nema skrivenih atentata. Nema penjanja na krovove ili čekanja da nekoga sačekate u zasedi. Nema trovanja. Bez ogrtača i bez bodeža.

Reč je o samurajima koji su se poput evropskih vitezova susreli licem u lice na bojnom polju, “mano a mano” (čovek čoveku). Nema skrivanja. Istupite i recite svoje ime. Reč je o časti. Reč je o slavi. Radi se o dostojanstvu pripadanja plemstvu. Biti poštovan od svojih savremenika.

“Takamotov najvredniji doprinos svakoj bitci bilo je njegovo izdvajanje neprijateljskih zapovednika i njihovo ubijanje mačem.”

Sugawara, Makoto (1988). Životi majstora mačevaoca (str. 23), The East Publications, Tokio, Japan.

Samuraji su bili elitna klasa i ne bi se borili protiv nekoga ispod sebe po rangu, bilo bi im ispod časti. Hteli su se suočiti s nekim jednakog ranga. Tsukahara Bokuden nije greškom izdvajao neprijateljske zapovednike. O ne, izabrao bi nekoga protiv koga je dostojno boriti se, nekoga sličnog ranga i nivoa sebi. Klanje trupa nižih sposobnosti nije vredno isticanja. Nema tu slave ni časti.

Isto tako, vitezovi u srednjovekovnoj Europi želeli su da isprobaju svoje veštine protiv drugih vitezova. Ne protiv konjušara ili seljačkih vojnika. Otuda i postojanje viteških turnira kao oblika takmičenja između vitezova i kao oblika obuke za bitku. Elita se bori protiv elite.

U kasnijim razdobljima, poput Prvog svetskog rata, vojni piloti su se borili samo protiv drugih vojnih pilota. Nije bilo sporta u ubijanju trupa na zemlji. Hteli su uloviti i poraziti ljude sličnog nivoa, pilote drugih nacija - pobediti protivnike koji su slično obučeni. Odaberi svog protivnika i neka obračun počne.

“Polako smo se približavali neprijateljskoj eskadrili. Nije nam mogla pobeći. Presreli smo je jer smo bili između fronta i naših protivnika. Ako su se hteli vratiti, morali su nas proći. Prebrojali smo neprijateljske avione. Bilo ih je sedam. Nas je bilo samo pet. Za nekoliko sekundi ples će početi...

Nisam dugo razmišljao, već sam naciljao i pucao. I on je pucao, ja takođe, i obojica smo promašili cilj. Počela je borba…

Očigledno nije bio početnik, jer je tačno znao da mu je došao zadnji čas onog trenutka kad sam mu stao iza leđa.

Moj se Englez uvijao i okretao, idući unakrst. Nisam ni na trenutak pomislio da se u neprijateljskoj eskadrili nalaze i drugi Englezi koji bi mogli doći u pomoć svom drugu. "Čovek ispred mene mora pasti, što god se dogodilo, animirao me jedan jedini.”

Von Richthofen, Manfred (1917.)
Der Rote Kampfflieger (Crveni baron)

Moja veština protiv tvoje veštine. Moja hrabrost protiv tvoje hrabrosti. Moja snaga protiv tvoje snage. Moja volja protiv tvoje volje.

Odomak iz Taiheikija me jako podsetio na kul scenu iz nedavnog filma “Predator” (2010). Hanzo, čuvar Jakuza, odlučuje da se obračuna s njihovim Preda-torom koji ih progoni. On zna da Predator neće prestati da ih lovi. Vreme je da se zauzme stav u najvećoj tradiciji samuraja, u obračunu, dvoboju do smrti. Odlučiti stvari jednim bacanjem kocke. Prizor je tragičan, ali herojski, dajući izrazito japanski doživljaj sceni*. Hanzo se žrtvuje kako bi ostalima dao priliku za beg. Zna da se možda neće izvući živ, ali će se pobrinuti da to ne učini ni Predator. On je izabrao svog protivnika. Vreme je da se o tome odluči, čovek čoveku. On preti Predatoru. No, i njemu preti Predator. 'Ai-uchi'; dvostruko ubiti. Jako kul! Najbolja scena u celom filmu.

*Zapravo, glumac Louis Ozava Čangčien, Amerikanac Japanskog porekla, tražio je i dobio dopuštenje da njegov učitelj kendoa (8. dan) uradi koreografiju scene borbe. Louis Ozava je učio kendo od svoje 5. godine. To je sjajna scena borbe. Ne skakanje i kontinuirano seckanje, kung fu mačevanja u stilu Kil Bila, već filozofija jednog seka u japanskom stilu. Odlučan.

Konačno, u vremenima samuraja, samuraj je bio neko ko je želeo da ostaviti trag, da se istakne u očima svojih savremenika, ali i svojih protivnika. Uz velike izazove (tj. srušiti velikog protivnika), dolazile su i velike nagrade: veliko priznanje, velika slava. Hteli su i da njihova dela i njihova hrabrost budu zapamćeni i zabeleženi za istoriju.

“Prema onome što je rekao jedan od starešina, uhvatiti neprijatelja na bojnom polju je kao što soko lovi drugu pticu. Iako uđe u sredinu njih hiljadu, ne obraća pažnju ni na jednu pticu osim na onu koju je prvu označio.

Štaviše, ono što se naziva 'tezuke no kubi' je glava koju je neko uzeo nakon što je dao izjavu: "Uzeću tog ratnika koji nosi takav i takav oklop.”

Yamamoto, Tsunetomo (1716.) Hagakure, Poglavlje 10

“Obračun kod Učina”, “Pucnjava kod O.K. korala”, “Odaberite svog protivnika”, “Mano a mano”, “Može postojati samo jedan”…

preneto sa: „Iaido žurnala” iz septembra 2011.

prevod sa engleskog: Katarina Obradović